Sportovi - Sportski portal Srbije - Sportski portal Srbije https://besplatansport.com Mon, 22 Jul 2019 09:01:01 +0200 Joomla! - Open Source Content Management sr-yu Savremeni sport https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/881-savremeni-sport.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/881-savremeni-sport.html Savremeni sport
Ono zbog čega smo najviše odbacivani je naš kritički odnos prema savremenom "sportu". Reč je o tome da se fizička kultura danas u potpunosti pretvorila u vrhunski takmičarski sport i time postala nedostupna najvećem broju ljudi koji ili nisu sposobni ili ih ne zanima da postižu vrhunske rezultate tj. da se profesionalno bave sportom

Ono zbog čega smo najviše odbacivani je naš kritički odnos prema savremenom "sportu". Reč je o tome da se fizička kultura danas u potpunosti pretvorila u vrhunski takmičarski sport i time postala nedostupna najvećem broju ljudi koji ili nisu sposobni ili ih ne zanima da postižu vrhunske rezultate tj. da se profesionalno bave sportom (pošto zbog komercijalne konkurencije vrhunske rezultate u nekom sportu može postići samo onaj ko mu se poluprofesionalno ili profesionalno posveti). Iz ovog razloga generacije dece, mladih i odraslih više nemaju mesto na kome se mogu slobodno, zdravo i umereno baviti fizičkim aktivnostima zbog čega psihofizički nazaduju i kržljaju provodeći slobodno vreme spavajući ili sedeći za ekranima televizora i računara, u kafeima ili pijankama ili gluvareći oko sebe i u sebi. Zašto mi smatramo da je savremeni vrhunski takmičarski sport jedna vrsta zastranjivanja i DEGENERACIJE fizičke kulture i u tom smislu veliko ZLO?

»Sport je dobrovoljni i uobičajeni kult intenzivnog mišićnog vežbanja zasnovan na želji za telesnim napretkom, a koji može da ide do rizika« rekao je gotovo pre sto godina Pjer de Kuberten, osnivač modernih Olimpijskih igara.

No, ova definicija, kao i koncepcija sporta, se danas iz korena promenila i iza njenog tako privlačnog svetla se nalazi jedna velika duboka i mračna senka. Pod savremenim sportom se danas nikako ne podrazumeva fizička vežba radi igre, zabava, aktivnost radi razvijanja i ojačavanja tela, relaksacija, rekreacija, čast, poštenje viteški odnos, najzdraviji, najzabavniji ili najpošteniji učesnik – sve one karakteristije svojstvene Kubertenovom klasičnom shvatanju sporta. Sportista danas je jedino vrhunski sportista - pobednik, rekorder ili prvak. Za sve ostale učesnike važe samo reči Henrya Milera: »Niko nije zapazio njihov poraz. Oni kao da nisu ni postojali«.

Sport se pretvorio medaljomaniju, ligomaniju, peharomaniju, navijaštvo, inžinjering stvaranja pobednika, rekordera, šampiona i prvaka koji će posle višegodišnje psihofizičke torture i stresa biti spremni za takmičarske borbe koje se odvijaju sa takvom mržnjom i brutalnošću »pobede po svaku cenu« kao da je reč ne grčkoj već rimskoj areni. Sportom se više ne možete baviti zdravo, umereno i bez rizika jer tada ste obespravljeni, poniženi i odbačeni rekreativac a ne sportista. Sportom se možete baviti samo neumereno, pod pritiskom postizanja rezultata koji su neophodni za sticanje drugih ciljeva koji nemaju nikakve veze sa sportom, prinudno profesionalno - kako bi ste bili rekorder i prvak, što će reći preterano i nezdravo tj. jedino uz manje ili veće degenerativne posledice na sopstvenu psihu i telo.

Sport danas više nije cilj već sredstvo koje u najvećoj meri zloupotrebljava potrebu čoveka da se bavi zdravo fizičkim aktivnostima i pretvara ga u potrošni točkić mreže globalnog mehanizma sportskog profita, robu na sportskom tržištu - sportskog roba. Moderni sport, bez obzira o kom je reč, već više od 50 godina se nalazi u toj mreži sveta biznisa koji je urušio u sunovrat ceo izvorni sistem vrednosti sporta i pretvorio ga u dramatičnu deformaciju i negaciju - antisport.

Tako cela zdrava vizija sporta i takmičenja: osećaj i želju da se bude bolji, vrednoća, upornost, težnja napretku, hrabrost za borbu, spremnost na poraz i trpljenje... se izokreće i dominiraju samo njene suprotne - loše strane. Tada iza onog tako raširenog sportskog osećaja »mi smo prvi, mi smo najbolji!« počinje izranjati na svakom koraku sve zlo samozadovoljstva, gordosti, arogancije, nabusitosti, nadmenosti, oholosti, taštine, prepotencije, bahatosti, agresivnosti, divljaštva, prostaštva, primitivizma... U opijenosti sportskim uspehom takav »pobednik«, pateći od svih posledica kompleksa više vrednosti, trijumfatora potpuno je neumeren i slep za sopstvenu granicu i glupost. Upravo su zato Grci, taj najtakmičarskiji narod na svetu, i izmudrovali jednu kratku izreku koja glasi: »Pobeda je i vrsta slepila«.
No, to nije sve. Najveće zlo koje stvaraju fanatizovani nadmetanjem nije toliko u torbi zala koja sam naveo, a koja su otrovi što truju samo njega, već u zlu koje okreće prema drugima. Reč je o agresiji i agresivnosti kod onih koji ne umeju da kažu »stop« svojoj želji za prestižom i pobede svog demona nadmetanja i takmičenja. Pobednici (i njihovi navijači) su mnogo agresivniji od onih koji gube. Oni stiču dodatno samopouzdanje i oduševljeni pobedom su spremniji da se obračunaju sa gubitnikom »do kraja« - i sa svakim drugim ko im se u tom »adrenalinskom« trenutku našao na putu. Oni su, opijeni pobedom, spremni uvek da piruju u svojoj moći nad pobeđenim. S druge strane pobeđeni gnevni zbog gubitka pobede (do koje im je stalo više no do bilo čega drugog) osećaju neutoljivu žeđ za osvetom. Tako sport koji je i nastao kao zamena za pravu krvavu borbu, koji je maskira i prikriva, kod svih onih koji nisu svoj nadmetački duh nisu ukrotili, našli mu meru - oplemenili i civilizovali, sam postaje povod i uzrok za najkravavija divljaštva u sportu a od duha nadmetanja ostaje samo primitivizam.

Međutim, nije problem samo u savremenom sportu već i u tome što su ljudi počeli i skučeno živeti, estetski i moralno vrednovati sve sportsko-takmičarski. Od malih nogu se uče da je cilj u svemu biti što brži i konkurentniji. Današnje vreme ljude navodi da protrče što pre i što besmislenije kroz svoj kratki telesno, duhovno i duševno zagađeni život. Ta igra jurnjave za vetrenjačama, na koju se gomila uvek lako zavede pod geslom "hleba i igara", je smišljena tako da će malo ko imati vremena da stigne osetiti, promisliti i primetiti da je manipulisan i da sa njegovim životom nešto ozbiljno nije u redu! Do tada će se na njemu već dobro zaraditi.

Škola mačevanja "Sveti Đorđe"

www.macevanje.org

  • savremeni sport
  • fizicke kulture
  • nalicje sporta
    ]]>
    portal@besplatansport.com (Škola mačevanja "Sveti Đorđe") Sportovi Wed, 03 Mar 2010 13:05:29 +0100
    Budućnost sporta https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/883-budu%C4%87nost-sporta.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/883-budu%C4%87nost-sporta.html Budućnost sporta
    Osim tradicionalnih sportova koji će svakako preživeti i XXI vek uz neophodne modernizacije, u prvi plan će izbiti nove adrenalin-discipline za čije će praktikovanje i gledanje biti potrebne pilule za umirenje. Ako je verovati analitičarima “USA Today”, finale NBA lige, recimo, 2028. godine igraće se u dvorani koja ima samo 4000 mesta i čije tribine neće biti pune.

    Osim tradicionalnih sportova koji će svakako preživeti i XXI vek uz neophodne modernizacije, u prvi plan će izbiti nove adrenalin-discipline za čije će praktikovanje i gledanje biti potrebne pilule za umirenje. Ako je verovati analitičarima “USA Today”, finale NBA lige, recimo, 2028. godine igraće se u dvorani koja ima samo 4000 mesta i čije tribine neće biti pune. U barovima širom Amerike, na najmodernijim video-bimovima koji će imati karakteristike o kojima još ne razmišljaju ni oni koji bi trebalo da ih izmisle, uz pivo i hamburger navijači će pratiti nadmetanje finalista.

    Velika većina Amerikanaca ostaće kod kuće da u papučama, na jednom od brojnih kanala koji 24 sata emituju sport (isto kao bilo koji drugi sport ili vremensku prognozu, pecanje ili baštovanstvo) odgledaju događaje koji na kraju ovog odlazećeg XX veka ne bi propustili kada bi im neko ponudio da ga vide uživo.

    Grupa stručnjaka koja je radila analizu svoju neobičnu prognozu zasniva na obrnutom procesu od onoga koji se odvijao u XX veku: umesto megolomanije u svakom pogledu, tendencija će biti stvaranje minicentara svake vrste koji će zadovoljavati potrebe čoveka bez velikog kretanja.
    Predviđa se da već u drugoj deceniji XXI veka nekih 25 odsto zaposlenih Amerikanaca uopšte neće ići na posao, radiće kod kuće, preko interneta i ostalih tehničkih pomagala. Odlazak na sportski događaj, što je danas još za veliku većinu Amerikanaca porodični događaj, postaće luksuz, ne zbog troškova već zbog vremena koje će biti dragocenije nego danas. Saobraćaj će biti haotičniji, problem parkinga još veći, udobnost kućnog ambijenta i šarolika TV ponuda biće veliki adut da se ostane kod kuće. Istovremeno, američki profesionalni sport sve više će se pretvarati u beskrajne TV sapunice u kojoj svake večeri isti akteri govore i rade isto menjajući samo scenario...

    Komercijalizacija sporta biće potpuna, iza svakog koša, gola ili poena slediće reklame, a ako je verovati viziji ili, bolje reći, želji Marka Mek Kormika, oca modernog sportskog marketinga, najveće sportske zvezde takmičiće se na Olimpijskim igrama za Herc, Avis, IBM ili bilo koju drugu svetsku firmu umesto za svoju državu ili naciju...

    Naravno, TV programi će biti po sistemu pay per view – kupi pa gledaj. Taj sistem odavno već postoji i stalno se usavršava. Poslednji izum stiže iz Holandije. Firma “Filips” uspela je da “izoluje” loptu. Sve možete da vidite: i igrače kako trče, i sudiju koji presuđuje, i publiku koja zviždi ili se raduje, sve osim... lopte. Da biste je videli, morate da platite. Sistem se vrlo adekvatno zove Pay per ball (plati za loptu).

    Sa današnje tačke gledišta ova prilično neobična vizija budućnosti vrhunskog sporta ne izgleda mnogo verovatno, ali ko je verovao Žilu Vernu kada je predviđao čudesa koja će čovek izmisliti?

    GDE SU GRANICE?: Posle ove globalne futurističke prognoze ostaje da pogledamo malo konkretnija predviđanja. Od pojedinačnih sportova, kao i uvek, merilo će biti atletika i plivanje kao egzaktne discipline u kojima je najlakše meriti ljudska dostignuća i pomeranje granica. Već danas u pripremama vrhunskih sportista gotovo važniji od sportskog trenera postaju lekari-specijalisti i čitave ekipe naučnika koje rade na poboljšanju fizičkih mogućnosti sportista. Predviđa se da će poboljšanje ishrane omogućiti dalje usavršavanje mišićnih vlakana što će doprineti boljoj i izdržljivijoj muskulaturi, a ona će, naravno, omogućiti bolje rezultate.
    Biohemija će imati još značajniju ulogu, a upotreba sredstava poput kreatina biće nešto normalno i neizostavno ako se žele vrhunski rezultati.

    Ono što naučnici ne mogu da predvide jeste to u kom pravcu će evoluirati organizmi rasa i nacija koje je priroda obdarila neobičnim spsobnostima. Ni u jednoj analazi pre samo 50 godina nije bila predviđena pojava trkača-dugoprugaša iz Kenije ili srednjeprugaša iz Maroka, a danas ih je gotovo nemoguće pobediti. Genetičari tvrde da, u genetskom smislu, nema razlike među rasama i da niko apriori nije predodređen da trči brže, skače više i dalje. Uslovi života, ishrana, način života i, naravno, tehnologija kao nadgradnja utiču na kasnije stvaranje razlika. Ko može garantovati da za 30 ili 50 godina neki narod sa Anda, Kavkaza, iz sibirskih stepa ili saharske pustinje neće biti brži i izdržljiviji od Kenijaca ili Marokanaca?

    Pre 20 godina na listi prvih 100 tenisera sveta bio je 41 Amerikanac, sada ih je upola manje, i to ne zato što se u SAD manje igra tenis, već zato što su drugi napredovali. Stvar je logična, kada se dostignu plafoni, prostor za napredovanje je minimalan ili nikakav, onaj koji počinje od nule ima sve izglede da jednog dana dostigne nivo “nedostižnih”.

    NOVI SPORTOVI: Uporedo sa naučnim dostignućima na ljudskom planu nova tehnološka otkrića takođe će doprineti novim rekordima i pomeranju granica. Sportski kostimi svakim danom sve manje liče na običnu sportsku opremu a sve više na odela koja koriste astronauti, sprinterice su svakim danom sve lakše, bicikli brži i takođe lakši, motke savitljivije, materijali otporniji... Amerikanci su od 1992. u svom centru za Olimpijske pripreme u Colorado Springsu potrošili destine miliona dolara na razvoj tehnologije u funkciji sporta. Ta tendencija će se svakako nastaviti u XXI veku, ali klasični, tradicionalni sportovi neće biti dovoljni da zadovolje potrebe gledalaca, bilo direktno prisutnih, bilo posredstvom TV-a.

    Predviđa se da će u dogledno vreme u olimpijsku porodicu ući hokej na rolerima, mountain cycling (brdska vožnja bicikla), basket na klizaljkama, surfing, skvoš, bouling, karate...
    Još jedna tendencija biće “feminizacija” Olimpijskih igara, predviđa se da će 2020. polovina učesnika biti žene, dok ih je u Atlanti 1996. bilo 35 odsto. Preti opasnost da televizijskoj publici i novim generacijama tradicionalni sportovi postanu monotoni i već sada se izmišljaju novi, naizgled atraktivniji i svakako opasniji, za čije je praćenje ponekad neophodna pilula za smirenje...
    Takav će, shodno predviđanjima koja kao i svako proročanstvo “može da bude ali ne mora da znači”, biti sportski XXI vek. Deviza Pjera de Kubertena, osnivača modernih Olimpijskih igara, “brže, više, snažnije” transformisaće se u nešto poput “skuplje, atraktivnije, opasnije”.

    Tekst preuzet sa www.vreme.com

    • sportske zvezde
    • nalicje sporta
    • buducnost sporta
    • novi sportovi
    • savremeni sport
      ]]>
      portal@besplatansport.com (Johny) Sportovi Wed, 03 Mar 2010 13:05:29 +0100
      Kolektivni sport kao vid razvijanja društvene odgovornosti https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/3995-kolektivni-sport-kao-vid-razvijanja-drustvene-odgovornosti.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/3995-kolektivni-sport-kao-vid-razvijanja-drustvene-odgovornosti.html Kolektivni sport kao vid razvijanja društvene odgovornosti
      Ljudske zajednice su šarene slagalice, svako od nas je jedan delić. Tako gradimo celovitu sliku zajednice u kojoj se pojedinac ponekad oseća kao da je samo jedan od mnogih, da je beznačajan, bez ikakvog uticaja na celinu. To, naravno, nije istina. Bez tog jednog dela, slika nije potpuna. Delićima celine je ponekad tesno i neudobno, ponekad je teško prihvatiti da odnosi među ljudima „ne klize“ glatko, kao podmazani.


      Ljudske zajednice su šarene slagalice, svako od nas je jedan delić. Tako gradimo celovitu sliku zajednice u kojoj se pojedinac ponekad oseća kao da je samo jedan od mnogih, da je beznačajan, bez ikakvog uticaja na celinu. To, naravno, nije istina. Bez tog jednog dela, slika nije potpuna. Delićima celine je ponekad tesno i neudobno, ponekad je teško prihvatiti da odnosi među ljudima „ne klize“ glatko, kao podmazani. Očekuje se ravnoteža dobrih i loših stvari, a na održanju te ravnoteže treba da rade svi članovi zajednice, da se ona prenosi sa ličnog na zajednički plan. Svest o zajednici ponekad nije prisutna u meri u kojoj bi trebala da bude i često je srž problema slaba motivacija da ona to postane. Sami i bez mešanja drugih, pojedinci pokušavaju da ostvare određene ciljeve koji ipak zahtevaju podršku drugih i zato se takav pokušaj često završi ćorsokakom. Često je pojedinac sebičan, možda uplašen, ali i nezainteresovan za razvoj i procese unutar jedne zajednice. Najčešća reakcija se zasniva na stavu: da li to što se dešava u zajednici direktno utiče na mene? Ukoliko je odgovor na ovo pitanje odričan, pojedinac problem stavlja u sektor: šta me briga, to se mene ne tiče. Većina ne razmišlja o posrednom uticaju i retki su oni koji shvate da su događanja u zajednici isprepletana i da postoje posledice za svakog od nas, u ovoj ili onoj meri.

      Kolektivni sportovi podrazumevaju rad i igru u timu. Sportski tim je mikrosistem zajednice, podrazumeva organizam, jedinstvenu strukturu, a svaki od igrača ima svoj zadatak i stara se o tome da sistem funkcioniše. Pored toga što kolektivni sportovi kao oblik fizičke aktivnosti ostvaruju pozitivne efekte na psihički i fizički aspekt čoveka, zabavni su i uče igrače da sarađuju, da razmišljaju kao jedinstveno telo. Igrač razvija svest o tome da njegovi postupci imaju posledice po ceo tim. Briga o igri, taktici i pobedi prenosi se iz lične, individualne sfere, na opštu, zajedničku, timsku. To obično motiviše igrače da igraju još bolje i kvalitetnije, jer loša procena ne utiče samo na njih, već i na saigrače. Dinamika igre zahteva od igrača koncentraciju, svest o sprovođenju plana igre, brigu o drugima. Svaki igrač se nalazi na određenoj poziciji u kojoj najbolje igra, tj. najkvalitetnije doprinosi timu. Na primer, u košarci je reč o pet pozicija: bek, krilni centar, krilo, plejmejker i centar. Tako će pozicija beka pripasti igračima koji imaju sposobnost razvijanja velike brzine i dobar šut; krlini centar je rezervisan za igrače velike snage i dobre pokretljivosti; krilo je pozicija za više igrače dobrog šuta; plejmejker je pozicija za igrače velike brzine kod kojih se ističu dobre tehnike vođenja lopte; centar je pozicija za igrače velike snage i visine. Svako od igrača, dakle, ima nešto dobro u svojoj igri čime se ističe od ostalih. Na osnovu toga dobija (zapravo mora da zasluži) poziciju u timu kojom će najviše doprineti. 

      Pripadnost grupi i rad na napretku grupe čini svakog pojedinca jačim i dovodi do lakšeg ostvarivanja ciljeva. Ideja o udruživanju ljudi radi opstanka prisutna je od početka ljudskog vremena. Čovek jednostavno ne može sve sam, od njega se očekuje da odigra svoju ulogu u društvu. Kolektivni sportovi u velikoj meri doprinose podizanju svesti o zajednici i podstiču razvijanje društvene odgovornosti.

      Tekst napisala: Mia Čomić


      • kolektivni sportovi
      • timski sportovi
      • sociologija sporta
      • sport i drustvo
        ]]>
        portal@besplatansport.com (Mia Čomić) Sportovi Tue, 26 Jun 2012 02:00:00 +0200
        Razlika između borilačkih sportova i borilačkih veština https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/903-razlika-izmedju-borilackih-sportova-i-borilackih-vestina.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/903-razlika-izmedju-borilackih-sportova-i-borilackih-vestina.html Razlika između borilačkih sportova i borilačkih veština
        Da bismo stekli pravi uvid i dobili potpuno obljašnjenje razlika između borilačkh veština i borilačkih sportova, moramo se vratiti kroz istoriju i razmisliti o motivima njihovog zasebnog nastanka i razvoja. Istorijski gledano, tri različita staleža ljudi primenjivali su i razvijali borilačke veštine, i to vladajuća klasa, vojnici i seljaci.

        Da bismo stekli pravi uvid i dobili potpuno obljašnjenje razlika između borilačkh veština i borilačkih sportova, moramo se vratiti kroz istoriju i razmisliti o motivima njihovog zasebnog nastanka i razvoja. Istorijski gledano, tri različita staleža ljudi primenjivali su i razvijali borilačke veštine, i to vladajuća klasa, vojnici i seljaci. Vojsci je naravno bio potreban trening pre svega sa oružjem, ali i trening goloruke borbe (u slučaju da izgube oružje u borbi) jer njihov osnovni zadatak jeste da štite zemlju od neprijatelja ili da idu u nova osvajanja. Vladajuća klasa je trenirala borilačke veštine zbog discipline i razvijanja volje, učenje strategija borenja i da bi imali više šanse da se odbrane od pokušaja atentata. Seljaci ili najniža klasa trenirali su da bi se zaštitili od napada razbojnika i vojske. Na primer, u starom Japanu određeno vreme je seljacima bilo zabranjeno da nose oružje, dok ih je vojska (samuraji) često ugnjetavala. Tako se goloruki način borenja više razvijao, a pojedina poljoprivredna oruđa su poprimala oblik oružja. Na taj način nastajali su novi stilovi borenja i nove vrste oružja, kao što je kama1 , nunchaky2 ,kunai3, toami4 itd.

        Poenta svega jeste da je prvobitna svrha borilačkih veština bila treniranje metoda borenja koje su bili najefikasnije u ratu, samoodbrani od vojske, atentatora ili razbojnika, sa osnovnim ciljem preživljavanja po svakoj ceni. U tim vremenima postojale su i neke vrste takmičenja, ali cilj je bio naučiti bolje se boriti, pre nego pobediti. Promene u većini borilačkih veština nastaju oko 1900-te godine gde je fokus više na duhovnim i mentalnim ciljevima, pre nego na ratničkim. Tako većina borilačkih veština danas ima za glavni cilj razvoj individue. Stoga većina veština koje su poprimile naličje sporta danas ima nastavak „Do“ na kraju svog imena. „Do“ znači umetnost, put ili metoda. Tako postoje judo, karate-do, taekwondo, aikido, kendo itd. Nasuprot tome ostale veštine, koje su zadržale i cilj borenja bez pravila, često imaju nastavak jutsu na kraju, kao na primer ninjutsu, ju-jutsu, ken-jutsu, aiki-jutsu itd.

        Da se primetiti da se predhodni pasusi odnose pre svega na istočnjačke borilačke veštine i to Japanske, ali slična je situacija bila i na Zapadu, počevši od perioda Antičke Grčke u kojoj se javljaju prvi zapisi o borenju bez oružja, koja su imala skoro sva naličja današnjih sportskih takmičenja (misli se pre svega na tzv. pesničenje i rvanje). Poznate su priče o Olimpijskim pobednicima i junacima, ali i o gubitnicima koji su davali svoje živote u ovim surovim borbama, i to sve u cilju pobede po svaku cenu. Kao što se vidi, takmičenja na istoku i na zapadu nisu imala iste motive i nisu sadržala u sebi iste moralne i kodeksne vrednosti. Međutim, ovim polako zalazim u neku drugu, ali blisko povezanu temu, koja je više vezana za razlike između zapadnog i istočnog čoveka, što sada ne predstavlja cilj i zahteva drugu priliku. Rečenicom „slična je situacija bila i na zapadu“ mislio sam pre svega na to da niko ne može poreći da su borilačke veštine, bile one istočnjačke ili zapadnjačke, nastajale i razvijale se pre svega u doba rata, a borilački sportovi u doba mira. Iz ove činjenice proizlaze i njihove osnovne razlike.

        Pošto sam se dotakao pojma takmičenje i skromno zašao u istoriju nastanka borilačkih veština, sada ću detaljnije opisati karakteristike i naličja sporta. Njegov osnovni cilj jeste pobediti protivnika, pod okriljem određenih pravila. Sport je postao pravi sociološki fenomen savremenog društva, a takmičenja su postala prave senzacije u očekivanju publike da utakmica ili meč budu interesantni i da njihov favorit pobedi. Sport ima za cilj da poboljša i razvije potencijale i sposobnosti čoveka, kroz učenje da se takmiči do pobede časno i pošteno, što je, moram dodati, danas u profesionalnom sportu sve ređe, što ga svrstava u zasebni fenomen proučavanja od strane mnogih teoretičara sporta.

        Danas borilački sportovi, koji su nastali od borilačkih veština, imaju sva naličja drugih sportova. Postoji skup pravila i ljudi koji se u okviru njih takmiče. Pravila su postavljena zbog sigurnosti, sa naglaskom dozvoljenih tehnika koje bi trebalo da budu efikasne ali i uzbudljive i korektne. Tu su i podele takmičara po polu, godinama, težini i nivou veštine kako bi borba bila što više izjednačena. Mnogo tehnika je izbačeno i više se ne podučavaju, a samim time i ne koriste iz bezbednosnih razloga na mečevima. Često se pravila menjaju da bi borba, pre svega, bila interesantnija. U modernom tae-kwon-dou i karateu zabranjeni su udarci rukama u glavu, ali ne i nogama, tako da u meču možemo videti dosta uzbudljivih udaraca nogama. Džudisti više ne moraju da paze na udarce, a bokseri ne moraju da brinu o udarcima nogama i bacanjima, i sve opet radi toga da bi borba bila interesantnija.


        Sada ću se osvrnuti na trening borilačkih veština čija je poenta steći primenljive veštine borenja u svakoj situaciji. Kada se borimo za svoj život, poslednja stvar koja nam je na pameti jeste da borba bude poštena. Želimo da steknemo što više prednosti u našu korist koliko je to moguće. I najverovatnije je da ako Vas neko napadne, on će takođe želeti svaku prednost na svojoj strani, tako da je trening samoodbrane usmeren, ne na borbu sa protivnikom u istoj težinskoj kategoriji, već sa protivnikom ili protivnicima različitih težina, visina, godina i pola, kao i različitog borilačkog stila, iskustva i znanja. U borbi za život želimo da naučimo da steknemo svaku prednost koju možemo, te je neophodno naučiti da se borimo „prljavo“, da koristimo bilo šta kao oružje iz naše okoline, kako da se prilagodimo i preživimo u svakoj novonastaloj planiranoj ili neplaniranoj  situaciji. U sportu smo podvrgnuti pravilima i ne smemo ništa koristiti što ne poseduje i naš protivnik u vremenski ograničenoj borbi. Realna borba je nepredvidljiva i Vi ne možete znati ono što protivnik zna i da li ima neko oružje, da li je sam, koliko će borba da traje, itd. Zbog obimnosti nepredvidljivih faktora i sam trening borilačkih veština jeste kompleksniji u svakom aspektu pripreme i metodologije učenja.

        Jedan od ciljeva koji su borilačkim veštinama i borilačkim sportovima zajednički, ili bar veoma slični, jeste razvoj ličnosti. I trening u borilačkim veštinama uključuje razvoj poštovanja, časti, integriteta i moralnih vrednosti. Tehnike i taktike koje se uče u borilačkima veštinama jesu deo životne igre u kojoj nema pravila, namenjene su neizbežnoj borbi kada je život Vama ili Vašim bližnjima ugrožen. Prema pravilima borilačke organizacije „Buđinkan“5 , kriminalci i lica sa kriminalnom prošlošću ne smeju biti podučavani principima, tehnikama i taktikama ninđucua. Na taj način integralni deo treninga u borilačkim veštinama sadrži u sebi trening moralnih i etičkih kodeksa. Kada se smemo boriti, a kada ne, možda je jedan od najvažnijih (kodeksa). Sport, generalno, ne mora uvek uključivati moralni trening, dok je za veštine to obavezno po prirodnim načelima.

        Napisani članak je namenjen pre svega čitaocima koji nisu iz sveta borenja, bez namere veličanja, kritikovanja i izdvajanja određenih borilačkih sportova i borilačkih veština već sa ciljem prikaza značajne razlike među njima u ciljnim, filozofskim, principijelnim, taktičko-tehničkim i metodološkim aspektima učenja.


        1 Kama (jap.) – vrsta srpa koja se koristila za žetvu.
        2 Nunchaky (jap.) – palice za trešenje žita.
        3 Kunai (jap.) – alat za kopanje.
        4 Toami (jap.) – ribarska mreža.
        5 Sedište borilačke organizacije nalazi se u Tokiju (Japan), a osnovao je Soke Masaki Hacumi 1970. godine, koji je sa svojom titulom glavnog majstora nasledio 6 samurajskih i 3 nindža škole. Buđinkan (jap. bujinkan) u doslovnom prevodu znači: buđin - bog ratnika, a kan – hram, dok cela reč označava hram božanskog ratnika ili hram gde se nalazi živi bog ratnika.

        Autor: Marović Ivan prof. fizičke kluture  Ninjutsu klub "Bujinkan RYOTO Dojo"

        • borilacki sport
        • borilacki sportovi
        • borilacke vestine
        • borenje
        • stilovi borenja
        • karate
        • aikido
        • taekwondo
        • kendo
        • ninjutsu
        • aiki jutsu
          ]]>
          portal@besplatansport.com (Marović Ivan) Sportovi Wed, 03 Mar 2010 13:05:29 +0100
          Narodno i sportsko rvanje u Srbiji - I DEO https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/905-narodno-i-sportsko-rvanje-u-srbiji-i-deo.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/905-narodno-i-sportsko-rvanje-u-srbiji-i-deo.html Narodno i sportsko rvanje u Srbiji - I DEO
          Stari Sloveni su se za borbe pripremali uvežbavajuci rukovanje oružjem, trcanje po raznim terenima, plivanje i ronjenje, kao i veštinu rvanja. Pošto su svi muškarci ratovali, svi su morali da produ ovu obuku. Pocetke stvaranja Srpske države karakteriše privilegija vlastele da kada treba ratuje, a da u miru uvežbava borilacke veštine (Miloševic, 1989).

          Stari Sloveni su se za borbe pripremali uvežbavajuci rukovanje oružjem, trcanje po raznim terenima, plivanje i ronjenje, kao i veštinu rvanja. Pošto su svi muškarci ratovali, svi su morali da produ ovu obuku. Pocetke stvaranja Srpske države karakteriše privilegija vlastele da kada treba ratuje, a da u miru uvežbava borilacke veštine (Miloševic, 1989). Vremenom su borilacki kvaliteti sve više bivali na ceni. Car Dušan Silni (1308-1355), u cije vreme je Srbija dostigla vrhunac svoje moci, bio je cuven po veoma dobrom vladanju borilackim veštinama a među njima i rvanjem, dok je škola borenja i rvanja, koju je vodio Despot Stefan (1374-1427), imala evropsku slavu.

          Kasni srednji vek za Srbe je karakteristican po otporu koji se u narodu sve više spontano organizuje za oslobodenje od ropstva. Srpski narod ima svoje oblike otpora zulumu i tiraniji. Taj, najpre prkosni i osvetnicki, pojedinacni otpor naroda, polako prima razne forme organizovanog oružanog otpora. U mnogim našim krajevima organizovane su oružane družine i cete hajduka. Hajduci su u to doba izuzetno cenili veštinu rvanja. Svaki novi clan koji je trebalo da bude primljen u hajducku družinu, morao bi da pokaže da ume dobro da se služi sabljom, da ume da rukuje vatrenim oružjem i da je vešt kao rvac. Rvanje je u to vreme postalo omiljena disciplina koja se mladima spontano nametala kao vrlo mocna forma izražavanja snage i veštine, te su se o blagdanima, crkvenim i verskim prazicima, svadbama i drugim narodnim veseljima organizovali prigodni spektakularni rvacki turniri na kojima su mladici pokazivali šta znaju i umeju boreci se narodnim formama rvacke veštine, onako kako su se u narodu zadržali i sacuvali obicaji i pravila rvanja.


          Rvanje može da se definiše kao takmicenje dvojice boraca u pokušaju da jedan drugog obori ili baci na tlo primenjujuci pri tome najrazlicitije tehnike i takticke zamisli, a prema utvrdenim pravilima rvanja. Pored najcešce upotrebljavanog termina rvanje, u našoj se zemlji upotrebljavaju mnogi drugi izrazi kao na primer: borenje u Lužnici i Nišavi, nošenje u Dragacevu, jakanje u Jugozapadnoj Srbiji, brecanje u nekim delovima Vojvodine, vucenje u Zapadnoj Srbiji. Medutim, neki autori rvanje definiše kao borbu dva borca u kojem oni odmeravaju snagu (Cvetkovic, 1982), pa je u raznovrsnost različitih oblika rvanja moguce ubrojati i razne vrste nadvlačenja: vučenje kuke, vučenje klicka ili klipka, obaranje ruke.

          Rvanje obično zapocinje iz visokog stava, a osnovni je zadatak da se suparnik obori na plećke. Ponekad se borba ponavlja “da se posvjedoči”, pa i do tri puta. Rvaci se redovno bore na ravnoj travnatoj poljani, na neomedenom prostoru. Rvu se i deca, i momci, i odrasli, često radi zabave, ali ponekad je to ozbiljna borba, neka vrsta megdana. Tako se u Sandžaku, slicno kao u Crnoj Gori, pojavljuje i izazivanje u vidu podbadanja potencijalnog protivnika šiljkom (Cirkovic i Jovanovic, 1992). Najcešci oblici narodnog rvanja u Srbiji su:


          1. u koštac ili u kosti,
          2. u pojas ili u kaiš,

          3. u ruke,
          4. pelivansko,

          5. svebor,
          6. razna nadvlacenja.

          1. Rvanje u koštac ili kosti – je naziv oblika rvanja koji je veoma popularan medu seoskom omladinom i ima veliku tradiciju u narodu. Najviše se upražnjava kod cobana i seoske školske dece. Takmicenja ili nadmetanja se održavaju na raznim skupovima i svecanostima, posebno praznikom u “Porti”, prilikom vršidbe, na svadbama, vašarima, saborima, litijama i slicnim prilikama. Nema uzrasnih ni težinskih kategorija, a obicno se rvu bosi i nagi do pojasa, dok donji deo predstavljaju svakodnevni delovi garderobe Pobednik se smatra simbolom snage, veštine, okretnosti i muškosti.


          Kod rvanja u kosti ili koštac, rvaci stoje okrenuti prsima jedan nasuprot drugome, a iskoracena noga im, u nekim varijantama, može biti na povucenoj liniji ili na nekom postavljenom tankom štapu. Obuhvataju jedan drugoga, i to tako što jednom rukom idu preko ramena, a drugom ispod pazuha. Cim utvrde da imaju dobar, cvrst hvat, na znak sudije ?sad? ili ?pocni? pocinje borba koju karakteriše: pritiskanje, podizanje, nošenje, zamahivanje, preturanje i obaranje. Borba je završena kada je jedan borac oboren na leda a drugi nad njime. Obaranje na tlo može biti u stranu - nasatice ili natrag. Ako oba rvaca padnu u stranu, taj položaj zovu pokoške, to jest oba su rvaca podjednaka i nanovo se rvu. Ako su borci jednako snažni, teško je “slomiti” protivnika u pasu, pa borba može trajati veoma dugo, što je opisano u narodnoj pesmi “Kraljevic Marko i Musa Kesedžija”. Ako je razlika u snazi boraca veca, borba se brzo završava, pobeduje jaci. U drugoj varijanti, po predhodnom dogovoru, jaci borac daje prednost slabijem tako što zauzima manje povoljan pocetni položaj, pa klekne na jedno koleno (Milicevic, 1984). U nekim se krajevima smatra da je pobednik onaj koji obori protivnika na plecke i tako ga zadrži odredeno vreme ostajuci na njemu (Kurelic, 1953). Ovaj oblik rvanja je na Petoj seoskoj sportskoj olimpijadi, održanoj 1973. Godine u Majdanpeku, privukao 43 ucesnika iz 15 ekipa. Zbog velikog interesovanja i dinamicnosti ovo rvanje je uvršteno u stalni program Seoske sportske olimpijade, a u komentaru ovog rvanja nakon završetka Devete seoske sportske olimpijade zapisano je sledece: ,,Snaga, znanje, pa i sportske sreca odlucuju u ovoj disciplini, koja se ocekuje sa velikim nestrpljenjem a prati sa velikim uživanjem. Na strunjacama ljuti protivnici i privatno veliki prijatelji, ucesnici u narodnom rvanju daju primer iz fer pleja i dokazuju kako sport oplemenjuje coveka. Do sada još nije zabeležen slucaj nekog nesporazuma kod takmicara u narodnom rvanju? (SOFKMajdanpek, 1978). Kao modifikacija ovog hvata ponekad se javlja nešto visociji hvat za vrat i ramena, kao i varijanta hvata za krsta koji se u nekim krajevima zemlje naziva lomljenje kicme.

          2. Rvanje u pojas - započinje iz visokog stava, borci se hvataju za kaiš, pojasni deo pantalona ili za same pantalone u visini bokova. Odatle u narodnoj pesmi izraz “boka junackoga” znaci rvanje. U Srbiji, narocito u Leskovackom podrucju, izraz bok ili za bok ima drugo znacene: to je rvanje sa hvatom za ispust na pantalonama nešto iznad kolena, a borci se hvataju za pantalone sa jedne i druge strane, ili sa jedne strane za pantalone, a sa druge za pojas. Ipak, najcešce se koristi hvat jednom rukom za pojas u predelu stomaka a drugom u predelu leda. Ponekad druga ruka ne hvata pojas sve dok ne pocne borba. Pobedom se smatra bacanje protivnika a da se ostane na nogama, a nekad se pobedom smatra i kada protivnik dodirne zemlju rukom, kolenom, ledima ili grudima (Cvetkovic, 1982). Rvaci se medusobno dodiruju bradom o rame i gledaju da se nogama što više udalje jedan od drugoga. Slican je nacin borbe i u okolini Teslica pod nazivom za šavrele, a u ovom obliku više dolazi do izražaja spretnost i veština, a snaga nešto manje nego kod rvanja u koštac (Lajevac, 1997).

          Pre početka borbe protivnici pitaju jedan drugoga: ”Jel’ može”, pa tek po dogovoru “može” pocinje borba. Ovde su dozvoljene razlicite akcije: zaplitanje i podmetanje nogu, previjanje preko bedara, i razlicite druge varke. Rvaci obaraju jedan drugoga na jedno ili oba kolena, ali se iz tog položaja opet dižu ne puštajuci sve vreme iz ruku jedan drugoga. I ovde protivnika treba oboriti na leda, ponekad se traže dve pobede u tri pokušaja, ili se pobeda priznaje tek nakon treceg obaranja. Varijante i korišteni nazivi ovog rvanja su još i: o pas, u pasove, za pojas, za kaiš, za boka, za preljke, za džepove, za broc pantalona.

          3. Rvanje u ruke ili za mišice je oblik rvanja koji se u Srbiji srece nešto rede nego predhodna dva, a protivnici hvataju jedan drugoga za nadlaktice. U nastojanju da jedan drugoga sruše na zemlju koriste i saplitanje nogama. Borba je vrlo naporna i traje dosta duže nego kod predhodna dva oblika rvanja, pa do izražaja posebno dolazi izdržljivost. Rvaci su goli do pojasa, ali postoje varijante sa hvatom za rukave košulje ili za jelek. Ovaj oblik rvanja je prisutan u Severnom Banatu (Stefanovic, 1974 – 78).

          4. Pelivanstvo je oblik rvanja karakteristican za Kosovo i Makedoniju, ali se cesto srece i u Sandžaku. Pojava pelivanstva kod nas vezuje se za dolazak Turaka i predstavlja znacajne obicaje na našem tlu. Sama rec pelivan potice od persijske reci pelevan što znaci junak. Kod nas je ova rec dobila dvojako znacenje: šire, koje oznacava coveka izvanrednih fizickih sposobnosti, i uže, covek koji se bavi specificnim narodnim oblikom rvanja. Kod nas su se pelivani najpre nalazali na dvorovima aga i begova koji su ih držali radi svoje slave i zabave. Pretežno su bili Turci, ali se kasnije pelivanstvo, paralelno sa islamom, proširilo i medu stanovništvo naših krajeva.

          Takmičenja u pelivanskom rvanju se održavaju prilikom raznih svečanosti, svadbi ili prilikom obrezivanja (suneta) male muške dece. Obično se u ovim prilikama takmiči nekoliko parova takmičara - pelivana, uz pratnju zurli i bubnjeva (tapana). Pelivani nastupaju goli do pojasa u posebnim kožnim čakširama zvanim kispet, i namazani uljem što jača i štiti kožu, a otežava hvatanje. Borbe se odvijaju na otvorenom travnatom terenu. Pelivani ulaze u borilište svaki sa svoga kraja i idu prema sredini. Tu se rukuju, naprave krug pljeskajući se po nogama, vrate se u sredinu hvatajući se za ramena kao da ce početi sa rvanjem, opuštaju ruke i još jednom krenu unaokolo. Vrativši se u sredinu započinju borbu zauzevši predhodno visoki početni stav, savijeni u pojasu i spremni za napad (Bojovic, 1994). U toku borbe dozvoljen je veliki broj hvatova akcija, stoga pelivansko rvanje veoma lici na savremeno rvanje slobodnim stilom. Cesto se upotrebljava takozvani kurtpandž (zahvat koji podseca na dupli nelzon), bondruk (hvat s leda za vrat), sarma (uvrtanje sa prebacivanjem), cerek (hvat iza pasa i ispod jedne noge).

          Takmičenje može da traje veoma dugo. Ponekad se borba prekida zbog mraka i nastavlja narednog dana. Ako borba traje predugo događa se da borci dizanjem ruke traže od sudije da objavi nerešenu borbu. Pelivan je izgubio borbu ako: dodirne tlo obema plećkama, dode u položaj mosta ili polu-mosta, bude dignut sa tla do visine svojih kolena ili više, preda borbu iz bilo kojeg razloga. Tokom borbe može da dode do odluke, a da se borba ne prekine odmah. Sudija ima više. Pošto obicno rvu dva para paralelno, za svaki par se izaberu do tri sudije (svako selo ima par dobrih starih pelivana, pa se oni pojavljuju kao sudije, a njihove se odluke primaju bez pogovora).

          Pelivani su podeljeni na cetiri grupe ili kategorije, i to po sposobnostima. U najvišu kategoriju idu baš - pelivani, najbolji i nepobedeni (cetvrta ruka). U drugu bašalti, koji su gubili samo od pelivana najviše kategorije. U trecoj grupi su bujukorta - pelivani, koji su gubili od obe kategorije. Poslednja kategorija kicikorta - pelivani, sastavljena je od pocetnika.


          Pelivan se obično vaspitava uz oca ili nekog rodaka iskusnog pelivana ili dobrog poznavaoca pelivanstva. Dete se uvodi u manja cobanska takmicenja cim podraste i pokaže prirodnu snagu. Uglavnom se selekcionišu veci, snažniji momci. Roditelji se brinu da buducem pelivanu pruže što bolji život i ishranu, a ako to ne mogu, pomažu im seljani. Kao i u ostalim narodnim sportovima mnogo se pažnje poklanja odmoru pre takmicenja. Pelivani bivaju poštedeni težih seokih radova, a najboljom pripremom se smatra bivanje na planini uz dobru ishranu. Borba je gotovo jedini trening, mada kako kažu seljani, pelivan se vežba i na drvo: privlaci ga, diže, cupa, savija.

          Blizu Prizrena, u kraju Gora opštine Dragaš, pelivanstvo se posebno raširilo. Prvi pelivani krajem XVI i pocetkom XVII veka bili su nadnicari i naucili pelivanstvo od turskih pelivana. Takmicenja su se organizovala prilikom svadbenih svecanosti, a kasnije povodom svih proslava. Pravila nalikuju onima pri takmicenju slobodnim stilom. Postoji šest kategorija: teška, poluteška, srednja, polusrednja, laka i polulaka. Turski nazivi ovih kategorija su: baš, bašalti, orta, bujukorta, jenlik, bujukjenlik. Kategorizacija zavisi od težine i sposobnosti borca. Takmicenje traje dok jedan ne pobedi ili sudija ne proglasi borbu nerešenom. Pobeda se postiže obaranjem protivnika na leda i podizanjem protivnika do ramena. Zabranjena je grubost (lomljenje ruke, diranje ili udaranje osetljivih delova tela). Sudije, takode iz redova pelivana, kažnjavaju prestupe opomenom, a najteže kazne su iskljucenje borca. Borba može trajati i po nekoliko sati. Takmicari se bore na mekoj livadi, a za to vreme sviraju zurle i udaraju gocevi prateci ritam borbe, dok gledaoci u krugu oko livade glasno bodre borce. Svaka pobeda se oglašava udaranjem u goceve, dok pobednik izvodi ritualni pozdrav: desnom rukom trlja pantalone, zatim se diže u vis, prislanja celo i klanja se publici, i to sve nekoliko puta. Pelivan je u kožnim pantalonama zvanim kispet, koje se kao i golo telo mažu jestivim uljem. Mnogi goranski pelivani koji su u poslednjih 200 godina trijumfovali na prvenstvima u Krk Bunaru, koja se sada održavaju u Jedrenima u Turskoj, i sada se pominju u Gori. To su: Karcula, Rahim, Hazlum, a svi su nosili nadimak Pelivan.


          5. Svebor je narodni oblik borenja koji se razvija pod pokroviteljstvom Srpske pravoslavne crkve, a predstavlja mešavinu rvanja i drugih borilackih sportova i veština. Pravila nisu strogo definisana pa, u zavisnosti od afiniteta boraca, osim rvac- kih bacanja mogu biti dozvoljeni udarci rukama i/ili nogama, kao i poluge na zglobovima. Posebnu atrakciju predstavljaju demonstracije borbi macevima i drugim hladnim oružjem koje izvode vitezovi u karakteristicnoj nošnji. Ipak, rvacka veština je dominantna u ovom obliku borenja, a Crkva sve više forsira rvacko nadmetanje u koštac u kojem se pobeda ostvaruje sa tri uspešna bacanja protivnika na leda. Takmicenju predhodi tradicionalni crkveni ritual, a cela manifestacija se održava u veoma svecenoj i dostojanstvenoj atmosveri. Deo svebor nadmetanja predstavlja i vadenje Casnog krsta iz reke ili jezera na dan Bogojavljenja – 19. janura. Za tu priliku, takmicari poredani u vrstu, skacu u ledenu vodu na znak sudije i plivaju 33 metra do krsta. Pobednik je onaj koji prvi dohvati Casni krst.

          6. Nadvlacenja predstavljaju oblike narodnih borenja, koji po svojoj fizionomiji nisu rvanje u klasicnom smislu, ali zbog prisutnih elemenata naglašenog odmeravanja snage i veštine, ponekad se ubrajaju u narodna rvanja. Najpoznatiji oblici nadvlacenja su: vucenje kuke, vucenje klicka i obaranje ruke. Vucenje kuke je cest oblik nadvlacenja u kojem protivnici medusobno zakace srednji prst jace šake, spoljašnje strane stopala istoimene noge naslone jedno uz drugo, a suprotnu nogu i slobodnu ruku drže nazad. Hvat prstiju je na sredini iznad stopala, a na znak sudije pocinje vucenje, cimanje i uvrtanje, sa ciljem da se protivnik prevuce na svoju stranu, izvuce iz ravnoteže i natera da pomeri prednju nogu ili natera da pusti hvat. Vucenje klicka (klipka) je cest oblik nadvlacenja u kojem takmicari sednu na tlo, saviju kolena i odupru se stopalima nogu jedan o drugog, te rukama u širini ramena naizmenicno uhvate štap dužine oko jednog metra. U pocetnoj poziciji štap se nalazi na sredini izmedu takmicara iznad linije gde se spajaju stopala. Na znak sudije pocinje nadvlacenje, a pobednik je onaj koji protivnika ili ga natera da pusti štap. Vreme nije ograniceno, a ponekad snažniji covek izazove po dvojicu (Levajac, 1997). Obaranje ruke je vrlo cest oblik nadvlacenja, koji se može upražnjavati svuda, pa cak i u kafanama. Protivnici sednu ili stanu uz sto, jace ruke savijene pod uglom od 90 stepeni oslone laktovima na sto, a šakama se uhvate dlan u dlan. Na znak sudije pocinje vucenje u pravcu suprotne ruke, a ni jedan drugi deo tela osim lakta ne sme dodirnuti sto. Vreme nije ograniceno, a ovo nadmetanje može da se primenjuje i u ležecem položaju, s tim što slobodna ruka ne sme dodirivati tlo.

          Casopis "Aktuelno u praksi", Pokrajinski zavod za sport

          • rvanje
          • sportsko rvanje
          • oblici rvanja
          • svebor
          • nadvlacenja
          • narodno rvanje
          • borenje
          • borilacki sport
            ]]>
            portal@besplatansport.com (Zoran Mašić; Agelaku Filanti; Nina Đukanović) Sportovi Wed, 03 Mar 2010 13:05:29 +0100
            Zašto se olimpijski skakači u vodu tuširaju posle svake runde? https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/4004-zasto-se-olimpijski-skakaci-u-vodu-tusiraju-posle-svake-runde.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/4004-zasto-se-olimpijski-skakaci-u-vodu-tusiraju-posle-svake-runde.html Zašto se olimpijski skakači u vodu tuširaju posle svake runde?
            To je ono što vidimo, ali o čemu obično ne razmišljamo. Na Letnjim Olimpijskim igrama skakače u vodu uvek na televiziji prikazuju dok se tuširaju ubrzo nakon njihovih skokova. Postoje tuševi u javnom delu oko bazena, a kamera je fiksirana na njima dok čekaju da se pojave rezultati i gledaju njihove konkurente koji zauzimaju svoje pozicije.


            To je ono što vidimo, ali o čemu obično ne razmišljamo. Na Letnjim Olimpijskim igrama skakače u vodu uvek na televiziji prikazuju dok se tuširaju ubrzo nakon njihovih skokova. Postoje tuševi u javnom delu oko bazena, a kamera je fiksirana na njima dok čekaju da se pojave rezultati i gledaju njihove konkurente koji zauzimaju svoje pozicije.

            Ali, sačekajte trenutak. Koja je tačno svrha ove aktivnosti? Zašto ići pod tuš i oprati se ako ste upravo bili u vodi u bazenu? To je prava misterija!

            I nema izuzetaka – svaki skakač to radi. Završi skakanje, popne se na merdevine da izađe iz bazena i odmah ide do tuševa blizu tramboline. Zatim, dok ih u punom svetlu posmatra čitav svet, oni se tuširaju, ispiraju kosu, ruke i noge. Ne skidaju kupaće kostime, naravno, ali je ipak smešno to videti.
            Kada razmislite o tome, postoje očigledne stvari koje mogu biti moguća rešenja. Naprimer, možda se tuširaju da bi sa kose i kože isprali hlor iz bazena. Ali, naravno, uglavnom se ne tuširamo odmah nakon što uđemo u bazen, pa zašto bi onda olimpijskim skakačima u vodu ovo bila navika? Da li su bazeni na Olimpijadi posebni? Imaju li više hlora nego bazeni u kojima vi i ja plivamo?
            Ne, teorija o hloru je samo diverzija. Bazeni na Olimpijadi nemaju značajno više hlora nego bazeni u gradskom parku, i nema ničeg posebnog u vodi koja je potrebna takmičarima da se operu.

            Evo rešenja ove zagonetke: olimpijci se tuširaju posle skokova u vodu da bi mišići ostali topli. S obzirom na razliku između temperature vode i vazduha, mišići mogu da se stegnu posle skoka, a najbolji način da se sa tim izbori je ili da se stane pod topao tuš, ili da se sedne u vrelu kadu.

            Naravno, ovo nije odgovor na sva pitanja, Naprimer, otkud to da skakači uvek cede i ispiraju svoju kosu kad su pod tim tuševima? Jesu li to pokreti stečeni navikom ili svakodnevno tušranje? Da li uopšte ispiraju hlor iz kose?

            Osim toga, zašto su tuševi na otvorenom gde svi mogu da ih vide? Nije da je nepristojno gledati tuširanje u kupaćim kostimima – samo je malo čudno.

            Sa engleskog prevela: Jelena Nikolić

            • bazen
            • skokovi
            • skokovi u vodu
            • zanimljiva strana sporta
              ]]>
              portal@besplatansport.com (Jelena Nikolić) Sportovi Sat, 23 Jun 2012 02:00:00 +0200
              Treba li šah da bude olimpijski sport? https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/4006-treba-li-sah-da-bude-olimpijski-sport.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/4006-treba-li-sah-da-bude-olimpijski-sport.html Treba li šah da bude olimpijski sport?
              Aleksandar Žukov, predsedavajući Ruskog Olimpijskog komiteta, zadužen za organizovanje Zimskih igara 2014. godine u Sočiju, nedavno je u izjavi istakao da će navaljivati da se šah uključi u olimpijski program. Isprva ovo može izgledati čudno. Najzad, Olimpijada je atletsko izvođenje, a šah uopšte ne uključuje mnogo fizičke aktivnosti, stoga se ne bi uklopio među druge događaje.


              Aleksandar Žukov, predsedavajući Ruskog Olimpijskog komiteta, zadužen za organizovanje Zimskih igara 2014. godine u Sočiju, nedavno je u izjavi istakao da će navaljivati da se šah uključi u olimpijski program. Isprva ovo može izgledati čudno. Najzad, Olimpijada je atletsko izvođenje, a šah uopšte ne uključuje mnogo fizičke aktivnosti, stoga se ne bi uklopio među druge događaje.

              Ali, u suštini, postoji duga istorija o ovom tipu propagiranja šaha i sledbenici igre teže da budu poprilično vatreni u svojim mišljenjima o tome da li bi, ili ne, šah trebalo da se smatra sportom.
              Ako pitate igrače, nema pogovora: Šah je sport. Profesionalni igrači šaha smatraju sebe sportistima, a igrom upravlja organizaciono telo koje je veoma slično telima koja upravljaju drugim profesionalnim sportskim ligama.
              Upravljačko telo, poznato kao FIDE (Fédération Internationale des Échecs), nadgleda brojna nacionalna upravljačka tela i član je Međunarodnog Olimpijskog komiteta (MOK-a) koji priznaje šah kao zvaničan Međunarodni sport. Uprkos činjenici MOK nikada nije smatrao prikladnim da se za šah napravi pravi događaj na Olimpijadi.

              I zašto MOK nikad nije uključio šah? Ispostavlja se da na ovo pitanje nije lako dogovoriti. MOK donosi svoje odluke onako kako smatra da treba i uglavnom ne obrazlaže svoje mišljenje koje stoji iza toga. Postoje i druga zbunjujuća neuključivanja (da ne govorimo o zbunjujućim uključivanjima) – naprimer, zašto je rukomet uključen a ragbi nije? Ne postoji red u ovom sistemu. Moguće je da jednostavno nema ljubitelja šaha u MOK.
              Ali protivnici uključivanja šaha ističu jednostavnu činjenicu da postoje mnoge igre sa međunarodnom molbom koja nužno ne garantuje uključivanje u atletski orijentisanu Olimpijadu. Mnoge kartaške igre, naprimer, imaju međunarodnu molbu, a takođe i motosportovi, bilijar, ribolov i druge igre na tabli kao što je “checkers” (igra dame). Ako bi MOK prihvatio šah to bi igrama otvorilo put ka molbama iz svih vrsta drugih neatletskih sportova.      
              Možda je to ono što MOK ima na umu kad odbija molbe advokata šaha. Članovi komiteta moraju da zaštite integritet i tradicije svojih dešavanja, i odobravajući previše radikalnih promena može da naškodi razvoju Olimpijade na duže staze. U međuvremenu, ima mnogo onih  Međunarodnih događaja, koji nisu olimpijski za profesionalne igrače šaha da se na njima takmiče.

              Sa engleskog prevela: Jelena Nikolić

              • sah
              • olimpijada
                ]]>
                portal@besplatansport.com (Jelena Nikolić) Sportovi Wed, 11 Jul 2012 02:00:00 +0200
                Savremeni fudbalski trener https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/7372-savremeni-fudbalski-trener-football-a-contemporary-manager.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/7372-savremeni-fudbalski-trener-football-a-contemporary-manager.html Savremeni fudbalski trener
                U okolnostima kada raste gnev, strah, kada reči i postupci tek što se nisu istrgli, mora da prinudi sebe da držanje ostane neuzbuđeno, govor odmeren, staložen, mora sebi da nametne da pronađe i uradi ono što mu je isključivo trenerska uloga, da učini ili kaže jasno i spokojno...

                U okolnostima kada raste gnev, strah, kada reči i postupci tek što se nisu istrgli, mora da prinudi sebe da držanje ostane neuzbuđeno, govor odmeren, staložen, mora sebi da nametne da pronađe i uradi ono što mu je isključivo trenerska uloga, da učini ili kaže jasno i spokojno...


                {aridoc engine="google" width="610" height="600"}http://www.besplatansport.com/media/PDF/BaneNovitovicFUDBALSavremenitrenerFOOTBALLAContemporarymanager.pdf{/aridoc}

                 

                Hvala autoru Banetu Novitoviću

                • sport science
                • pdf
                • soccer
                • fudbalski trening
                • trening fudbala
                • trening fudbalera
                • football
                  ]]>
                  portal@besplatansport.com (Slobodan Jovanovic) Sportovi Thu, 24 Oct 2013 21:07:04 +0200
                  Tenis https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/4013-tenis.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/4013-tenis.html Tenis
                  Možda je među navijačima individualnog sporta i dalje najpopularniji tenis. Vesti sa velikih i malih turnira, detalji privatnog života sportista, dostignuća i rekordi – sve te informacije su aktuelne i zanimljive fanovima u svim zemljama sveta. Istorija tenisa je put evolucije od “aristokratske” igre ka publici punoj emocija i napetosti.


                  Možda je među navijačima individualnog sporta i dalje najpopularniji tenis. Vesti sa velikih i malih turnira, detalji privatnog života sportista, dostignuća i rekordi – sve te informacije su aktuelne i zanimljive fanovima u svim zemljama sveta. Istorija tenisa je put evolucije od “aristokratske” igre ka publici punoj emocija i napetosti.

                  U nama poznatom obliku tenis je nastao u poslednjoj četvrtini XIX veka. Prva pravila igre su bila formulisana pisanim putem 1873. godine, a već nakon 4 godine u Londonu je počeo prvi Vimbldonski turnir, najstarije takmičenje “Velikog šlema”.
                  Ovim terminom se svet tenisa obogatio 1930-ih. Sve do sredine veka u svetskom tenisu dominirali su predstavnici SAD-a, Velike Britanije, Australije i Francuske. U skladu sa tim, kao najprestižniji svetski turniri bila su priznata otvorena prvenstva tih zemalja. Počeci tri turnira “Velikog šlema” sežu u pretprošli vek, a “najmlađi” – Australian Open – održan je 1905. godine.
                  Prvi teniser koji je pobedio na sva četiri turnira u jednoj sezoni bio je Don Badž (1938), a od žena Morin Konoli (1953).
                  Evolucija ne stoji u mestu – za više od jednog veka postojanja tenis se radikalno izmenio. To se tiče kako stila igre – odmereno prebacivanje loptice preko mreže zamenjeno je agresivnim energičnim delovanjem – a takođe i spoljašnjeg izgled tenisera. Sportisti s početka veka nisu izlazili na teren bez dugih pantalona i cilindara, a  kao obavezan deo ženske odeće smatrani su korseti i duge suknje. Savremeni izgled teniska forma je dobila 1950-ih godina. Tada je ona svuda bila bela, ali sada teniseri mogu slobodno da izlaze na teren u omiljenoj boji. Izuzetak je Vimbldon, čiji se upravnici ne ustručavaju da pošalju na presvlačenje čak ni superzvezde koje narušavaju “beli” dres kod.

                  Savremeni navijači imaju sreće – oni mogu uživo da prate igru tenisera koji važi za jednog od najboljih u istoriji. Švajcarac Rožer Federer je 16 puta postao vlasnik nagrada turnira “Velikog šlema”, 5 puta zaredom je pobedio na otvorenom prvenstvu SAD-a i Vimbldonu, četiri i po godine zauzimao je prvo mesto na sveskoj rang listi. To su osnovni rekordi Federera, a on još uvek nastavlja da igra tenis na najvišem nivou.
                  2012. godina može Federeru (koji je napunio 30 godina) doneti nove pobede i dozvoliti mu da se udalji od konkurenata.
                  Tenis u Rusiji je neobično popularna i uspešna forma. Moglo bi se reći da je“Proizvodnja” mladih zvezda tenisa poslednjih godina postavljena u jednom toku. To se naročito tiče ženskog tenisa: već je teško setiti se vremena kad među prvih pet na svetskoj rang listi nije bilo nijedne ruske državljanke. Anastasija Miskina, Svetlana Kuznjecova, Marija Šarapova, Dinara Safina, Vera Zvonarjeva, Nadežda Petrova i mnoge druge izvanredne sportistkinje su imale veliki broj pobeda na turnirima visokog nivoa i svojim primerom su na teren dovele stotine i hiljade potencijalnih “zvezda”.

                  Sa engleskog prevela: Jelena Nikolić
                  link>>

                  • tenis
                  • sportski fanovi
                  • istorija sporta
                  • vimbldon
                    ]]>
                    portal@besplatansport.com (Jelena Nikolić) Sportovi Sat, 23 Jun 2012 02:00:00 +0200
                    Paraglajding https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/944-paraglajding.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/944-paraglajding.html Paraglajding
                    Jedrenje paraglajderom je jedan od najmlađih vazduhoplovnih sportova i jedan od najlakših i najjednostavnijih načina da se ostvari san o letenju(takođe i među najopasnijim). Ovaj sport se intenzivno razvija i širi u poslednjih petnaestak godina i sve više uzima maha u sportskom vazduhoplovstvu.

                    Paraglajding

                    Jedrenje paraglajderom je jedan od najmlađih vazduhoplovnih sportova i jedan od najlakših i najjednostavnijih načina da se ostvari san o letenju(takođe i među najopasnijim). Ovaj sport se intenzivno razvija i širi u poslednjih petnaestak godina i sve više uzima maha u sportskom vazduhoplovstvu. Osnovni razlog ovome je taj što ovaj sport ne zahteva prevelika finansijska sredstva, što je u današnje vreme nešto što se najmanje ima. Ta pristupačnost je laka i brza mogućnost samostalnog poletanja, ali zato i veliki rizik. Poletanje bez kvalitetne teoretske pripreme i praktične obuke, pod kontrolom instruktora, je veliki rizik . Zbog male brzine leta, svaka promena brzine vetra i turbulencija, mogu ugroziti bezbednost. Zato je dugotrajna i sistematska obuka jedini način, da se doživi i dugo uživa u jedrenju padobranom.

                    Oprema za jedrenje padobranom je sledeća:

                    1.    Padobran za jedrenje (krilo)
                    2.    Sedište i sistem za povezivanje (sistem)
                    3.    Rezervni padobran (rezerva)
                    4.    Zaštitna kaciga
                    5.    Zaštitna obuća, rukavice i odeća
                    6.    Oprema za vezu i navigaciju.

                    Krilo je upravljiv padobran izduženo-elipsastog oblika. Sastavljeno je iz gornjeg i donjeg sloja tankog ne propusnog materijala, između koga se nalazi prostor podeljen na komore. Veličina komore i njihov broj zavise od vrste krila. Osnovna obuka se počinje na stabilnim i samoudesivim krilima, sa malim brojem debelih komora, koje ometaju veliku brzinu leta. Za velike brzine jedrenja i takmičenja se koriste krila sa velikim brojem tankih (aerodinamičnih) komora, ali i zahtevnija na održavanje stabilnog leta. Upravljivost se postiže povlačenjem, savijanjem zadnjih ivica padobrana, komandnim konopcima(komandama). Povlačenjem jedne ili obe komande(kočnice) dolazi do savijanja zadnjeg dela krila i tako menja otpor i uzgon jedne, ili obe strane,slično kao kad stavite veslo u vodu. Kao u svakom letenju, i pri jedrenju padobranom je važno znati minimalnu brzinu upravljivog leta, pre sloma uzgona (stolinga)tj. momenta kada krilo više nema dovoljno brzine da bi letelo pa se deformiše što je potencijalno vrlo opasna situacija.
                    Krilo je napravljeno od materijala čija propusnost na gasove treba biti što manja. Propustljivost se meri porozimetrom. UV sunčevo zračenje štetno deluje na materijal krila i zato mu je životni vek oko 200 do 300 sati. Posle tog vremena, poroznost se povećava, nosivost i brzina smanjuju i rizik od narušavanja pravinog oblika povećava, pritisak u komorama između gornjih i donjih slojeva se smanjuje, pa se rizik leta na starim krilima povećava. Takva dotrajala krila se obično koriste za vežbu na livadi i blagoj padini, bez uslova za poletanje!

                    Sistem veza (sedište)se koristi za smeštaj pilota. On je takve konstrukcije da pilot može biti bezbedan i osećati se prijatno. Generalno veličine je jedne stolice skrojen od sintetičkih materijala, poseduje protektore za zaštitu pilota u slučaju pada, džepove za smeštaj stvari... Postoje različiti sistemi u zavisnosti od namene paraglajdera kao što su npr. akro sistemi (za akrobatsko letenje), sistemi za prelete (aerodinamičniji su, veći, pilot je u ležećem položaju), sistemi za planinsko letenje (manji su i lakši) i standardni sistemi.
                    Rezervni padobran služi za samo spašavanje pilota kada je u opasnosti. Najčešće je oblika kupole površine od 22 kvadratna metra, a može i više, u zavisnosti od težine pilota. Rezervni padobran kači se za sedište.

                    Zaštitna oprema se koristi da zaštiti pilota od udaraca, hladnoće, vetra i UV zračenja. U nju spadaju kaciga, odeća, obuća i razne kreme. Pilot mora biti dobro snabdeven za svaki let jer on može potrajati i nekoliko sati. Kaciga je sastavni deo opreme i pilot ne sme započinjati let niti se vezivati na krilo bez kacige. Kaciga može biti tipa šlem koja štiti samo teme, potiljak i slepoočnice, a može imati i dodatak koji ide preko brade tako da štiti i lice. Odeća za paraglajding mora biti takva da štiti od povređivanja, vetra i hladnoće, ali da dozvoljava telu da diše kako ne bi došlo do nepotrebnog znojenja. Najistureniji delovi tela hladnoći i vetru su lice, kolena i ruke. Zato je potrebno imati odgovarajuću potkapu, rukavice i štitnike za kolena. Najpovoljniji su vindstoperi koji se izrađuju od goreteksa. Odeća može biti dvodelna ili jednodelna kao što su kombinezoni. Naravno u letnjim uslovima i malim visinama nije potrebno nosti toliku odeću. Treba znati da temperatura opada za 5-6 stepeni celzijusovih sa porastom visine od 1000 metara (obično 1°C/100m). Obuća u paraglajdingu ja jako bitna. Osim što štiti od hladnoće ima ulogu zaštite od povređivanja. Za tu priliku najbolje su dublje planinske cipele koje štite skočni zglob od prebrzog prizemljenja i zgodne su za kretanje po neravnom terenu. Pošto se UV zračenje povećava za 30% na svakih 1000 m nepohodno je nositi odgovarajuće zaštitne naočare i kremu. Pored ove zaštitne opreme dobro je poneti prvi zavoj, vode i malo hrane kao pomoć u slučaju prinudnog sletanja na nepoznat teren.

                    Oprema za vezu i navigaciju. U nju spada prenosna ručna radio stanica koja služi za uspostavljanje veze sa rukovodiocem letenja, ostalim pilotima i ona spada u sastavni deo opreme bez koje se ne poleće. Dodatna oprema su uređaj za merenje visine (variometar) posebno prilagođen za letače paraglajdera i globalni pozicioni sistem GPS takođe prilagođen primeni na ovoj letelici.

                    Strah

                    Svi ljudi imaju strah od visine, što je prirodno kao i svaki strah od nepoznatog. Ako neko kaže da se nikad nije uplašio u toku leta, ne govori istinu ili nije normalan. Iskusni piloti dožive strah tokom leta kada uslovi za letenje nisu povoljni. U početku je strah mnogo jači i intezivniji, ali vremenom sa porastom veštine, strah se smanjuje, a uživanje raste u lepoti slobodnog letenja. Želja za letenjem je uvek jača od straha. Strah je veliki prijatelj svakog pilota, jer ga sprečava da pomera granice leta, izvan trenutne mogućnosti i veštine.

                    Let

                    U ovom sportu se ne iskače iz aviona kao što se često misli. Potrebna oprema se lako pakuje u jedan ranac (oko 15kg težine), i potreban je neki vid prevoza do najbližeg pogodnog brda. Kada se pronađe odgovarajuća lokacija, potrebno je manje od deset minuta za pripremu. Posle nekoliko koraka zaleta duž padine brda i uz povoljna strujanja vazduha može se poleteti odmah. Prednost sporta je da nema potrebe za aerodromima ili bilo kakvom drugom skupom infrastrukturom. Jedriličar odlučuje gde i kada će da poleti. Za sletanje početnika je potrebna livada. Iskusnim jedriličarima je dovoljna površina prečnika pola metra. Ne postoji jednostavniji način za poletenje.

                    Visina i dužina leta

                    Termički stub

                    Visina i dužina leta zavise od vremenskih uslova, ali je moguće ostati u vazduhu nekoliko sati, popeti se nekoliko hiljada metara u visinu i preleteti nekoliko stotina kilometara (svetski rekord je oko 400km). Padobran za jedrenje (Paraglajder) je letelica kao i jedrilica, i isto kao vazduhoplovno jedriličarstvo, paraglajder koristi sile vetrova i termičke struje da  ostane u vazduhu i da ide što više i dalje. Kada su uslovi optimalni moguće je poleteti sa brdašca visine nekoliko desetina metara a da se na kraju dostigne visina od preko 3000m. Sve je moguće u ovom sportu i granice se konstantno pomeraju. 2003 godine po prvi put je grupa paraglajderista je poletela sa podnožja Mon Blana (najviši vrh Evrope) i posle sat vremena leta svi su sleteli na vrh planine. Postoje dve vrste letenja: jedrenje na padini i letenje u termici. Jedrenje na padini ostvaruje se pod dejstvom vetra koji delije normalno (čeoni vetar) na padinu i prati njenu konfiguraciju. Paraglajder se kreće paralelno sa padinom praveći krugove, tačnije osmice. Vetar koji se odbija od padine potiskuje krilo i održava paraglajder na konstantnoj visini. Na ovaj način pilot može ostati u vazduhu sve dok na padinu deluje čeoni vetar određene jačine. Jačina vetra se kreće od 4 m/s do 9 m/s u zavisnosti od same padine, tipa krila paraglajdera i znanja pilota paraglajdera. Letenje u termici dosta je složenije, a takođe i opasnije od prethodnog. Pod pojmom termika podrazumeva se proces zagrevanja sloja vazduha uz tlo i njegovo dizanje na veće visine. Pošto se delovi zemlje razlikuju po svojoj građi i boji onda je očigledno da intenzitet zagrevanja nije isti, a samim tim ni intenzitet dizanja toplog vazduha. Prostor gde je intenzitet dizanja toplog vazduha veliki zove se stub, a prostor gde dizanje toplog vazduha postoji, ali nije velikog intenziteta u paraglajdingu se naziva balon. Piloti paraglajdera da bi dostigli veću visinu traže termičke stubove i u njima kruže. Na taj način termički stub ih diže u visinu. Brzina dizanja može biti najčeće oko 3 m/s pa i do 20 m/s. Mesta na kojima nastaju termički stubovi mogu se prepoznati tako da su teorijska znanja iz pojedinih oblasti meteorologije neophodna u ovom sportu. Termika na prostoru kao što je Balkan počinje u proleće, a završava se krajem leta.

                    Obuka

                    Poletanje paraglajderom

                    Obuka se vrši postupno i sa manjih visina. Tako se učenik polako navikava na visinu i uči osnovne tehnike letenja. Visina se postupno povećava kako učenik napreduje. U praksi je moguće da se izvode prvi visinski letovi (par stotina metara) još tokom prvog dana obuke ali poželjnija je postupnija obuka. Ipak uvek postoji mogućnost da se prvi letovi izvedu u tandem paraglajderima koji imaju mogućnost da nose dve osobe. To je najbezbedniji način da se sa instruktorom doživi prvi let. Pored praktičnog dela, obuka podrazumeva i teorijski deo. Učenje aerodinamike i vazduhoplovne meteorologije je sastavno deo obuke koji se odvija uporedo sa praksom.

                    Prvi deo osnovnog kursa podrazumeva: upoznavanje sa opremom, ovladavanje tehnikom kontrole kupole padobrana na zemlji, zatim sledi prvi let u mirnim meterološkim uslovima. Naredni letovi imaju cilj uvežbavanja poletanja i sletanja. Sledeći deo kursa je padinsko jedrenje, gde se koristi vertikalna komponenta vetra na padini u cilju dobijanja na visini ili održavanja iste. Napredniji kursevi, za iskusnije polaznike, podrazumevaju jedrenje u termici, odnosno korišćenje termičkih stubova za postizanje visine.Takođe postoje i kursevi bezbednosti na kojima piloti namerno izazivaju zastoje i opasne situacije pod rukovodstvom instruktora i pokušavaju da ih reše i time postanu sigurniji u sebe i opremu,takvi letovi se izvode isključivo iznad vode.Iz kurseva bezbednosti se razvio sport Acro paragliding gde piloti izvode nezamislive stvari kao da se radi o čvrstoj letelici.

                    Autor: Nebojša Durković
                    web: Sport and fitness advisor

                    • paraglajding
                    • let paraglajdingom
                    • let krilom
                    • letenje
                    • padobran
                    • let paraglajderom
                      ]]>
                      portal@besplatansport.com (Nebojša Durković) Sportovi Wed, 03 Mar 2010 13:05:29 +0100
                      Roler sport https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/1058-roler-sport.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/1058-roler-sport.html Roler sport
                      Rolšuanje predstavlja kretanje po glatkim površinama u rolšuama. To je vrsta rekreacije, kao i sporta, a može biti i sredstvo prevoza. Rolšue se mogu naći u dve osnovne varijante: kvad rolšue i inlajn rolšue, popularno nazvane roleri. Prvi zabeleženi pronalazak rolera datira još iz 1760. godine, kada je Džon Džozef Merlin demonstrirao prve primitivne inlajn rolere sa metalnim točkovima.

                      Istorijat rolera:

                      Rolšuanje predstavlja kretanje po glatkim površinama u rolšuama. To je vrsta rekreacije, kao i sporta, a može biti i sredstvo prevoza. Rolšue se mogu naći u dve osnovne varijante: kvad rolšue i inlajn rolšue, popularno nazvane roleri. Prvi zabeleženi pronalazak rolera datira još iz 1760. godine, kada je Džon Džozef Merlin demonstrirao prve primitivne inlajn rolere sa metalnim točkovima. 1979. godine braća Olson iz Mineapolisa redizajniraju rolšue modernim materijalima, povezujući hokejaške cipele sa rolerima. Ovaj dizajn postaje sve popularniji i uskoro potiskuje kvad rolšue.

                      Discipline vožnje rolera:

                      Razvojem opreme rađale su se i razvijale specifične discipline vožnje rolera. Danas razlikujemo oko desetak disciplina podeljene prvenstveno prema vrsti rolera u kojima se takmiči. Tako, u inlajn kategoriji imamo brzinsku vožnju, umetničku vožnju, street ili agresiv vožnju, daunhil ili spust, maratonske i polumaratonske trke, fristajl trikove i slično. Prirodno, skoro svaka od ovih disciplina ima svoja takmičenja, kao što su svetska prvenstva, evropska prvenstva, kupovi i lige. Od 2009. godine inlajn skejting postaje zvanična disciplina Mediteranskih igara, a na spisku je sportova koji čekaju ulaz na Olimpijske igre od 2016. godine.

                      Roleri kod nas (u Srbiji):

                      U Srbiji roleri su popularnost stekli devedesetih godina prošlog veka. Počevši kao tzv. urbani ’’underground’’ pokret, sport se prvo razvio kroz uličnu i agresiv vožnju. Ubrzo zatim, vožnja rolera postala je nezaobilazni rekreativni sport ne samo mladih, već i svih ljubitelja sporta i otvorenog prostora, gde se ova disciplina najčešće i upražnjava! Danas, roleri podrazumevaju sport u Srbiji koji ima svoje školice, klubove, takmičare, Roler savez Srbije, kao i takmičenja (Beogradska i Niška rolerijada, Beogradski roler kup, takmičenja u street vožnji i slična).

                      Roleri:

                      Kada govorimo o brzinskoj vožnji rolera - inlajn spid skejtingu, izbor rolera je veoma važan. On sadrži nekoliko delova koji služe različitim stvarima, pa tako, posebnu pažnju prilikom odabira rolera, bilo rekreativnog ili takmičarskog, treba posvetiti cipeli, šini tj. ramu za točkove, samim točkovima, kao i lagerima.

                      Cipele:

                      Kod izbora rekreativnih rolera obratite pažnju da vam cipela sigurno i udobno stoji. Ona ne sme biti premala niti sme biti previše velika i široka. Pored nekoliko načina vezivanja rolera, najbolja cipela je ona koja poseduje sva tri: kopču, pertle i čičak trake. Kvalitetni roleri su danas izrađeni iz više delova, pa je veoma bitno da vaš roler poseduje zglobno mesto tj. osovinu koja će vam obezbediti pokretljivost skočnog zgloba. Takođe, roler za rekreativnu vožnju nikako ne sme biti težak i glomazan.
                      Cipele za spid skejting mogu se naći u nekoliko verzija: standardna, polu modelovana i modelovana. Modelovane cipele se izrađuju po modelu vašeg stopala. Prilikom izbora cipele potrebna vam je ona koja obezbeđuje dobru potporu, koja nije ni previše niska niti previše visoka.

                      Točkovi:

                      Točkovi rolera variraju od 52mm sve do 110mm u prečniku, što zavisi od vrste rolera i discipline.
                      Kod inlajn spid skejtinga najčešće korišćeni točkovi su od 78mm do 100mm. Izbor točka može ponekada da bude težak proces. Točkovi se proizvode u različitim veličinama, kao i različite tvrdoće, pa je veoma bitno da razumete kako svaki točak može da vam pomogne ili odmogne u vožnji.
                      Jedna od najvažnijih karakteristika točka je tvrdoća. Standardne vrednosti točkova za spid skejting kreću se od 75A do 85A. Što je broj veći, točak je tvrđi. Što je točak mekši, vožnja će biti prijatnija, ali će biti i sporiji okretaj točka. Sa tvrđim točkom vožnja neće biti toliko udobna ali ćete ići brže. Takođe, pravilo većeg točka je jednostavno: što je točak veći, teže ga je pokrenuti.
                      Točkovi su potrošni deo opreme. Oni se troše vožnjom i kočenjem pa ih je potrebno zameniti blagovremeno radi udobnije, brže i sigurnije vožnje. Kako se neravnomernim pritiskom stopala tokom vožnje točkovi ne troše jednako, potrebno ih je rotirati oko svoje ose posle izvesnog vremena. Isto tako, menjajte njihovu poziciju u nizu. Prvi točak postavite na treću poziciju, a drugi na četvrtu. Zamenom pozicija točkova obezbedićete njihovu ravnomerniju upotrebu i potrošnju.’

                      Lageri:

                      Svaki točak u sebi sadrži dva kuglagera i jedan spejser, osovinu koja popunjava unutrašnji prostor točka. Svaki lager je sačinjen od sitnih kuglica koje se kotrljaju po žljebu kugličnog ležišta, obezbeđujući manje trenje i veću brzinu kretanja. Pravilo glasi: čist lager, veća brzina. Lageri se vožnjom prljaju, te ih je potrebno očistiti i podmazati s’vremena na vreme.

                      Ram (šina):

                      Prilikom izbora rama za rolere, morate da znate odgovore na tri pitanja: koja je idealna dužina rama za vašu veličinu stopala, koliko točkova želite da koristite i koju veličinu točkova?
                      Ramovi za rolere se mogu naći u različitim dužinama, od 11.25 inča (28.5cm) do skoro 14 inča (35.5cm). U zavisnosti od veličine vašeg stopala i veličine točka koji ćete koristiti, odabraćete i dužinu rama. Duži ram daje prednost u održavanju brzine tokom vožnje zbog svoje duže baze. Takođe, stvara veće trenje sa podlogom i osećaj veće stabilnosti, pa samim tim, i osećaj stabilnijeg i čvršćeg odgurivanja. Nasuprot tome, duži ram će vam, očigledno usporiti rad nogu na delovima staze gde je potrebna veća spretnost.
                      Pozicioniranje rama na cipelu rolera može u mnogome da utiče na vašu vožnju, bez obzira na veštinu i nivo vožnje. Izuzetno je važno da pronađete poziciju koja najbolje odgovara vašem stilu i tehnici. Pozicija rama će, takođe, zavisiti i od staze na kojoj vozite. Postoje dva načina montiranja rama: vertikalno i horizontalno. Vertikalno montiranje je važno, jer se morate odgurivati sredinom - centrom rolera, radi snažnijeg odgurivanja. Probajte da postavite istu količinu točka sa obe strane rolera.
                      Za početak, predlažem vam da ram horizontalno podesite na cetar stopla, što je između prvog i drugog prsta na stopalu i u ravni sa ahilovom tetivom. Kasnije, podešavajte horizontalno ram prema vašem stilu vožnje.

                      Zaštita:

                      Zaštitna oprema je nezaobilazni deo ovog sporta. Noseći je, štitite kako sebe tako i druge vozače oko sebe. U ovaj deo opreme ubrajamo: zaštitu za kolena i laktove, štitnike za šake i kacigu. Važno je da kaciga stoji zategnuto na glavi i da ima uski, areodinamični izgled. Često ljudi misle da su široki šorcevi i velike majice dobra odeća za vožnju. Što se brzinske vožnje tiče,  korisnija su spandeks odela, koja smanjuju otpor vazduha omogućavajući veće brzine. Takođe, naočare su jedan od bitnijih delova. One štite od sunca i vetra, ali i od insekata i raznih otpadaka na putu.

                      autor:
                      Miodrag Popović
                      Krk "Intro line"

                      • roleri
                      • voznja rolera
                      • rolsuama
                      • rolsuanje
                      • rolsue
                      • rolere
                      • spid skejting
                      • roler sport
                        ]]>
                        portal@besplatansport.com (Miodrag Popović) Sportovi Wed, 03 Mar 2010 13:05:29 +0100
                        Kasna specijalizacija: ključ za uspeh u vrhunskom sportu! https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/4032-kasna-specijalizacija-kljuc-za-uspeh-u-vrhunskom-sportu.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/4032-kasna-specijalizacija-kljuc-za-uspeh-u-vrhunskom-sportu.html Kasna specijalizacija: ključ za uspeh u vrhunskom sportu!
                        U sportskoj praksi već skoro više od veka postoji značajna konfrontacija oko dve osnovne teorijske postavke pravljenja vrhunskih sportista i sportskih rezultata. Dok jedna grupa autora zagovara što ranije uključivanje u sportsku disciplinu i sprovođenje usko specijalizovanih trenažnih sadržaja (poznato pod terminom rana specijalizacija), dotle druga grupa autora jednako uporno zagovara princip po kome je potrebno što kasnije u toku detinjstva...


                        U sportskoj praksi već skoro više od veka postoji značajna konfrontacija oko dve osnovne teorijske postavke pravljenja vrhunskih sportista i sportskih rezultata. Dok jedna grupa autora zagovara što ranije uključivanje u sportsku disciplinu i sprovođenje usko specijalizovanih trenažnih sadržaja (poznato pod terminom rana specijalizacija), dotle druga grupa autora jednako uporno zagovara princip po kome je potrebno što kasnije u toku detinjstva početi sa specijalizovanim treninzima za pojedinu sportsku granu (kasna specijalizacija). Međutim, zagovornici obe teorije moraju da se slože oko jedne značajne činjenice: nedostaju dobro kontrolisane studije koje bi potvrdile ili odbacile jednu ili drugu teoriju!

                        U tom smislu, veseli nedavno objavljeno istraživanje grupe istraživača sa Univerziteta Kopenhagen (Danska)! Oni su na uzorku od oko 200 sportista Danske podeljenih u kategoriju elitnih i neelitnih, pažljivo strukturiranim upitnicima utvrđivali razlike ove dve grupe sportista u periodu rane faze njihovih karijera! Rezultati istraživanja su pokazali da se vrhunski sportisti razlikuju od nevrhunskih najviše po tome što su sa značajnijim obimom i intenzitetom treninga počeli tek u kasnijoj fazi adolescencije (nakon 16 godine)! «Izgleda da je trenažni proces nakon 16 godine, posmatran preko nedeljnog broja sati ali i usko specifičnim trenažnim sadržajima, presudan faktor koji razdvaja elitne od neelitnih sportista. Naročito je važno napomenuti da su vrhunski sportisti bili manje angažovani u sportskim aktivnostima u periodu ranog detinjstva od njihovih neelitnih saigrača»- zaključuju autori.
                        Istraživanje je objavljeno u decembarskoj svesci časopisa Scandinavian Journal of Medicine& Science in Sports.


                        • vrhunski sport
                        • profesionalni sportisti
                        • deca u sportu
                        • dete i sport
                        • dete sportista
                        • rana specijalizacija
                          ]]>
                          portal@besplatansport.com (Centar sportskih nauka) Sportovi Sat, 23 Jun 2012 02:00:00 +0200
                          Moto GP https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/4046-moto-gp.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/4046-moto-gp.html Moto GP
                          Postoji izreka koja kaže da dečake od odraslih odvaja cena njihovih igračaka.Takođe,uvek postoji izuzetak koji će potvrditi pravilo, moto gp šampionat je zaista očigledan primer. Sjajno je gledati klince kako odrastaju i sazrevaju, i kroz manje kategorije postaju šampioni. Mladi, na skupim igračkama. Sada, kada je ova sezona završena, i dok se ne upale svetla na stazi u Kataru, možemo se pozabaviti stvarima koje će se dešavati u međusezoni


                          Postoji izreka koja kaže da dečake od odraslih odvaja cena njihovih igračaka.Takođe,uvek postoji izuzetak koji će potvrditi pravilo, moto gp šampionat je zaista očigledan primer. Sjajno je gledati klince kako odrastaju i sazrevaju, i kroz manje kategorije postaju šampioni. Mladi, na skupim igračkama. Sada, kada je ova sezona završena, i dok se ne upale svetla na stazi u Kataru, možemo se pozabaviti stvarima koje će se dešavati u međusezoni, a nije zgoreg ni osvrnuti se u prošlost, i nekim novijim generacijama približiti ovaj sport kome ne nedostaje uzbuđenja. Više od 60 godina tradicije, uzbuđenja, uspona i padova. Legendarni vozači, vrhunske mašine, najizazovnije staze. Najpoznatiji svetski konstruktori, trke koje su rađale šampione i borbe točak na točak koje su delile male od velikih.

                          Ljudi koji su svoje živote uložili, pa i dali u cilju razvoja takmičenja, unapređivanje mašina od čijeg se zvuka rada motora istinski ljubitelji dvotočkaša naježe i fantastičan miris arome goriva i sagorelih pneumtika za koje verni fanovi kažu da su se tokom godina možda najmanje promenili.
                          Predstaviti istoriju i razvoj trenutno najpopularnijeg takmičenja dvotočkaša na svetu je poprilično teško. Potrebno je dosta papira i mastila kako bi se svi događaji, sva uzbuđenja i svi ljudi zaslužni za ovo što Moto GP danas predstavlja našli u jednoj jedinstvenoj celini. Ipak, „Istorija je učiteljica života“ pa se zato treba potruditi da mlađe generacije saznaju šta se dešavalo i pre velikog Rosija, Lorenca, Hejdena i kompanije. Pa, možda nešto i nauče...

                          POČECI
                          Prve trke dvotočkaša na evropskom kontintetu začete su u prvoj deceniji XX veka. Tada bez jasno utvrđenih pravila trke su se održavale u industrijski razvijenijim državama koje su sebi mogle priuštiti takvo zadovoljstvo. Do organizovanijeg vida takmičenja došlo se 1938. godine sa pojavom FIM-a, odnosno tadašnjeg FICM-a (Međunarodnog udruženja klupskih motociklista).
                          Udruženje je nedugo zatim organizovalo i prvo Evropsko prvenstvo. Međutim, Drugi svetski rat prekinuo je razvoj takmičenja. Nadmetanje je bilo prekinuto za vreme, ali i nekoliko godina nakon završetka rata usled problema sa snabdevanjem goriva. Prvi svetski šampionat održan je 1949. godine. Sastojao se od četiri klase, od kojih je posebnu težinu nosila klasa 500cc (prvi pobednik ove klase bio je Britanac Lesli Graham na AJS mašini). Još jedan Britanac, Fredi Frit uzeo je titulu u klasi 350cc (Velocette) dok su Italijani Bruno Rufo (Moto Guzzi) i Nelo Panjani (Mondial) osvojili titule u klasama 250cc, odnosno 125cc.

                          Italijanski proizvođači kao što su Mondial i Moto Guzzi zajedno sa Đilerom i MV Agustom dominirali su tokom pedestih šampionatom. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da su sezone 1957 Đilera, Mondial i Moto Guzzi šampionat završili sa istim brojem bodova. Već naredne sezone ova tri proizvođača padaju u zapećak, kada MV Agusta osvaja konstruktorksu titulu u sve četiri klase. Šampioni su tih godina uglavnom dolazili iz zemalja koje su imale razvijenu moto industriju. MV Agusta je bila praktično bez premca zahvaljujući titulama koje je osvojila u sve četiri klase u periodu od 1958. do 1960. godine. Njihova dominacija u klasi od 500cc nije prekinuta 17 godina. Titule su osvajali od 1958. do 1974. godine. Sezone 1959 ekipa Honde se po prvi put pojavljuje na čuvenoj TT trci na ostrvu Man.

                          Tekst napisao: Nebojša Marinković

                           

                          • moto sport
                          • moto gp
                          • dvotockasi
                          • motori
                            ]]>
                            portal@besplatansport.com (Nebojša Marinković) Sportovi Mon, 23 Aug 2010 02:00:00 +0200
                            Timski sportovi su korisni za decu https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/4056-timski-sportovi-su-korisni-za-decu.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/4056-timski-sportovi-su-korisni-za-decu.html Timski sportovi su korisni za decu
                            U današnje vreme, većina roditelja upućuje decu da se bave različitim sportskim aktivnostima, ali treba dobro razmsliti i doneti odluku o tome koji će sport dete trenirati. Istina je da dečji treninzi iziskuju dosta finansijskih sredstava i da se dete tokom sportskih aktivnosti može povrediti, ali stručnjaci ipak u prvi plan ističu mnoge dugoročne prednosti koje donosi bavljenje sportom.


                            Učestvovanje u grupnim sportovima višestruko je korisno za decu.
                            U današnje vreme, većina roditelja upućuje decu da se bave različitim sportskim aktivnostima, ali treba dobro razmsliti i doneti odluku o tome koji će sport dete trenirati. Istina je da dečji treninzi iziskuju dosta finansijskih sredstava i da se dete tokom sportskih aktivnosti može povrediti, ali stručnjaci ipak u prvi plan ističu mnoge dugoročne prednosti koje donosi bavljenje sportom. 

                            Pozitivni modeli ponašanja
                            Kada su u pitanju grupni sportovi, važno je istaći da oni uče decu veštinama i navikama koje su im potrebne kasnije u životu. Jako je korisno to što se dete uči odgovornosti prema obavezama, da odlazi na treninge na vreme, saigrači jedni druge ohrabruju i deca uče da dostojanstveno pobeđuju ili gube. Sve su to osobine dobre i kvalitetne osobe u koju se svaki roditelj nada da će njegovo dete izrasti.
                            Međutim, jedna od glavnih prednosti je što dete širi svoj krug prijatelja, tako što osim školskih drugara ima i drugare sa treninga. Još jedna od bitnih stavki je činjenica da se u grupnim sportovima deca uče timskom radu i svi se bore za zajednički cilj. Osim toga, deca će imati i svoje uzore van kruga svoje porodice, kao na primer, svog trenera.
                            Deca koja se bave timskim sportom pokazuju više inicijative i često imaju više motivacije za ostvarenje cilja od ostale dece.

                            Da li dečje bavljenje sportom može spasiti brak?

                            Bavljenje sportom ne utiče pozitivno samo na dete. Naime, dok roditelji stoje kraj terena i navijaju za svoje dete, podsvesno u njima jača sampouzdanje i oni sami postaju deo svog tima, “roditeljskog tima”. Stručnjaci su došli do zaključka da se supružnička komunikacija popravlja dok se dogovaraju oko odvođenja deteta na trening ili prisustvovanja njegovim utakmicama, a svakako se i odnos roditelja i dece produbljuje jer imaju zajedničku temu za razgovor- sport. Detetovo učestvovanje u utakmicama i treninzima i roditeljsko interesovanje za njih i posećivanje istih, jednog dana biće uspomene od neprocenjive vrednosti, kako za roditelje, tako i za dete.

                            Odgajanje timskog igrača/dobrog sportiste
                            Nijedan roditelj ne želi da ima histerično dete koje dobija napade besa svaki put kad njegov tim izgubi. Roditelji igraju ključnu ulogu u vaspitanju dobrog sportiste, koji podjednako dostojanstveno podnosi i poraz i pobedu, a te veštine će mu svakako biti potrebne tokom života. Jednostavno, dete u svom domu treba da nauči da sportski podnosi pobede i poraze tako što će imati dobar primer od roditelja.

                            Zabava je u igri
                            Možete početi tako što ćete sa detetom igrati društvene igre da biste mu pokazali da nije sve u pobedi, već da je i samo učestvovanje zabavno. Važno je da dete shvati da kako pobeđuje, isto tako može i da izgubi.
                            U timskoj igri veoma je važno da ne dolazi do  negativnih komentara.

                            Prednosti bavljenja sportom su mnogo veće u odnosu na mane i zbog toga, deco i roditelji, pravac na trening!

                            Tekst prevela: Milena Pantelić
                            Tekst preuzet sa portala www.MamaiBeba.rs

                             

                            • sport za decu
                            • sport za dete
                            • kolektivni sportovi
                            • deca i sport
                            • timski sportovi
                              ]]>
                              portal@besplatansport.com (Milena Pantelić) Sportovi Sat, 23 Jun 2012 02:00:00 +0200
                              Višestrani razvoj https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/876-visestrani-razvoj.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/876-visestrani-razvoj.html Višestrani razvoj
                              Za malu decu je vrlo važno da razvijaju niz bazičnih veština koje će im pomoći da postanu generalno dobri sportisti pre nego počnu treniranje određenog sporta. To se naziva višestrani razvoj i jedno je od najvažnijih načela treninga za decu i omladinu. Višestrani razvoj podrazumeva bazične veštine kao što su trčanje, skakanje, bacanje, hvatanje, prevrtanje (osnovni elementi gimnastike)

                              Višestrani razvoj?!
                              Za malu decu je vrlo važno da razvijaju niz bazičnih veština koje će im pomoći da postanu generalno dobri sportisti pre nego počnu treniranje određenog sporta. To se naziva višestrani razvoj i jedno je od najvažnijih načela treninga za decu i omladinu. Višestrani razvoj podrazumeva bazične veštine kao što su trčanje, skakanje, bacanje, hvatanje, prevrtanje (osnovni elementi gimnastike), padanje, ravnoteža, plivanje.

                              Deca koja prođu takav program postaju motorički i funkcionalno veoma usklađena i usvajaju veštine koje su suštinske za uspešnost u različitim pojedinačnim i ekipnim sportovima, kao što su: atletika, gimnastika, košarka, fudbal, tenis, plivanje, borilački sportovi... Ako ohrabrujemo decu da razvijaju različite veštine, ona će verovatno iskusiti uspeh u nekoliko sportskih aktivnosti, a neku će od njih imati tendenciju i želju da usavršavaju i dalje razvijaju svoju nadarenost.

                              Da bi se treniranjem postao vrhunski sportista, potrebne su godine programiranog rada, koji se temelji na čvrstim naučnim načelima.
                              Najnovije studije govore:

                              • Velika većina najboljih sportista imala je čvrste višestrane temelje;
                              • Većina njih je počela sa sportom u sedmoj godini ili ranije;
                              • Tokom prvih nekoliko godina, svi su učestvovali u različitim sportovima. Od desete do trineste godine iskusili su i ekipne sportove;
                              • Specijalizovani programi su započeli sa 15 do 17 godina, bez zanemarivanja sportova i aktivnosti u kojima su učestvovali u ranim godinama. Najbolje izvedbe su postigli nakon pet do osam godina od početka specijalizacije;
                              • Sportisti koji su se specijalizirali u puno ranoj dobi, postigli su svoje najbolje izvedbe u juniorskoj kategoriji. Te izvedbe nikad nisu ponovljene kada su postali seniori;
                              • Veliki broj vrhunskih ruskih sportista započeo je specijalizirani trening u klubskom okruženju u doba juniorskog uzrasta (14 do 18godina). Oni nikad nisu bili juniorski prvaci ili postigli državni rekord. Međutim u seniorskom uzrastu su mnogi od njih postigli nacionalne i međunarodne vrhunske rezultate;
                              • Većina samih sportista je smatrala da je njihov uspeh bio moguć i olakšan zbog višestranih temelja koje su izgradili tokom detinjstva. Naučne studije pokazuju da u većini sportova ne treba započeti sa sportskom specijalizacijom pre 15 ili 16 godine života.

                               

                              ]]>
                              portal@besplatansport.com (Nebojša Durković) Sportovi Wed, 03 Mar 2010 00:00:00 +0100
                              Savremeni sport i zdravlje: Ubitačne medalje https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/7732-savremeni-sport-i-zdravlje-ubitacne-medalje.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/7732-savremeni-sport-i-zdravlje-ubitacne-medalje.html Savremeni sport i zdravlje: Ubitačne medalje
                              Moderan sport sve više uzima svoj danak, od velikih odricanja i fizičkih napora, do sve češćih tragičnih slučajeva. O posledicama bavljenja sportom razgovarali smo sa dr Stevanom Bukovićem, koji je bio lekar vaterpolo reprezentacije Jugoslavije, šef medicinskog tima olimpijske reprezentacije 1996. godine u Atlanti i član Olimpijskog komiteta duže od 12 godina. Kao fizijatar i reumatolog lečio je sportiste od početka svoje karijere.


                              Intervju je rađen 2008 ali je tema i danas aktuelna, mi vam ga prenosimo u celosti.

                              Moderan sport sve više uzima svoj danak, od velikih odricanja i fizičkih napora, do sve češćih tragičnih slučajeva. O posledicama bavljenja sportom razgovarali smo sa dr Stevanom Bukovićem, koji je bio lekar vaterpolo reprezentacije Jugoslavije, šef medicinskog tima olimpijske reprezentacije 1996. godine u Atlanti i član Olimpijskog komiteta duže od 12 godina. Kao fizijatar i reumatolog lečio je sportiste od početka svoje karijere.

                              B&F: Šta su vrhunski sportisti spremni da urade za ostvarivanje dobrog rezultata i koje su posledice takvog ponašanja?

                              Stevan Buković: Poznata je stvar da su sportisti do tridesete godine zdraviji, a da nakon toga imaju više zdravstvenih problema u odnosu na prosečnu populaciju, jer  vrhunski sportisti tokom procesa treninga i utakmica ulažu veliki napor i više se troše. Naravno, briga o sopstvenom zdravlju je individualna i to važi i za sportiste: ima pojedinaca koji o njemu izrazito vode računa, ali i neodgovornih. Do sportskih povreda koje presudno utiču na karijeru dolazi uglavnom zbog podcenjivanja neke naizgled bezazlene povrede.

                              B&F: Šta je danas drugačije u profesionalnom sportu u odnosu na vreme od pre trideset godina?

                              S. Buković: Mora se istaći da sportisti kod nas nikada nisu bili kvalitetno medicinski zaštićeni. Ni u jednom sportu ili klubu nije se o tome mnogo vodilo računa. Znam više situacija kada je neki igrač bio povređen, pa je zbog nedostatka uslova ili truda ostao onesposobljen pred neku značajnu utakmicu. Ili bude tretiran preko noći, pošto se nije na vreme reagovalo.

                              Kod nas postoji preko stotinu različitih sportskih saveza i svaki funkcioniše prema pravilima određene međunarodne organizacije kojoj pripada. U svakoj zemlji se moraju uzeti u obzir različite vrste treninga i opterećenja, raspored takmičenja i usvojena međunarodna i nacionalna pravila. Na primer, profesionalni fudbalski timovi u Engleskoj imaju po tri zvanično zaposlena lekara. A negde nema ni jednog. Brazilski olimpijski komitet ima institut na kome 180 lekara radi samo sa nacionalnim selekcijama na njihovom lečenju, organizovanju, profilisanju i planiranju opterećenja treninga. 

                              B&F: Rekli ste da nakon završetka karijere sportista ima više zdravstvenih problema od prosečnog čoveka. Kako to može da prevaziđe?  

                              S. Buković: Bavljenje fizičkom aktivnošću se ne sme naglo prekinuti, već postepeno smanjivati. Na primer, vaterpolisti su tokom treninga pod ogromnim naporom jer je to jedan od najtežih sportova. Oni jedu velike količine hrane i u stanju su da za 15 dana dobiju 15 kila ukoliko odsustvuju sa treninga. Takođe, mnogi sportisti veruju i u svakakve rituale konzumiranje hrane i pića, što je veoma slično dopingu.

                              B&F: Kad smo već kod dopinga, kakve su mogućnosti modernih tehnologija za njegovo suzbijanje?

                              S. Buković: Sve više se istražuje i tehnologija je sve naprednija. Sada postoje takve laboratorije i ispitivanja koja mogu do šest meseci unazad da otkriju ako je neko koristio nedozvoljene supstance. S druge strane, u mnogo čemu što se danas konzumira ima zabranjenih supstanci - najpoznatji primer su kapi za nos koje su dostupne svakome ali u sebi imaju sastojak koji je na listi za doping.
                              Uprkos tome, koliko god tehnologija napreduje, oni koji se dopinguju su uvek korak ispred. Postoje sportisti koji su u stanju da daju život za osvajanje zlatne medalje. Dopingom zalazimo iza naših rezervi – praktično raubujemo sopstveni organizam.
                              Nažalost, doping je postao neodvojiv od savremenog sporta.

                              B&F: Kad klupski lekar uoči povredu i preporuči lečenje, koliko se sportisti pridržavaju propisane terapije?

                              S. Buković: Tu ima raznih paradoksa. U krajnjoj liniji sportista odlučuje o sopstvenoj sudbini, ali on najčešće nije svestan svih posledica. Drugo, sportska motivacija za učešće u nekom velikom takmičenju je ogromna. Viđao sam sportiste koji su za tri dana prevazilazili ono što drugi nisu mogli za dva meseca, ali se kasnije ispoljilo koju su cenu zaista platili.

                              B&F: Činjenica je da se stalno postižu sve bolji rezultati, sa ili bez dopinga.Gde je onda realna granica ljudskih fizičkih mogućnosti?

                              S. Buković: Danas nasledne karakteristike određuju kojim ćemo se sportom baviti. Košarkaši, odbojkaši i plivači su svi sad dvometraši, skakači u vodu su niski zbog obrtnog momenta, crnci su eksplozivniji i imaju više mišićne mase od belaca...
                              Selekcija je toliko napredovala da proizilazi da neko ko je najbliži zdravstvenom proseku ne bi mogao da se bavi nijednim sportom. Bitna je i činjenica da se sa treningom ranije počinjalo sa 12-13 godina a danas već sa 6 godina starosti. Često se dešava da sportista na početku dvadesetih već ima 12 godina sportskog staža, koji se može nazvati i radnim.

                              B&F: To je posledica velike ambicije koja postoji kod roditelja. Da li veliki klubovi saopštavaju roditeljima način na koji treba usmeravati decu?

                              S. Buković: Ne treba biti u zabludi. Klubove pre svega interesuje rezultat, koji je merilo svega. Često sportistima upravljaju menadžeri, pa se dešava da umesto boljeg igrača nastupa onaj sa boljim menadžerom. Znam da zvuči crno, ali pre bi se moglo reći da je sport današnjice siv, sa pojedinačnim odstupajućim slučajevima. Za discipline koje su profesionalizovane u poslednjih nekoliko decenija, poput fudbala, teško da bi se više moglo reći da je reč o sportu. U suštini jeste igra sa loptom, ali toliko novca i velikih uloga je oko nje da sportski momenat gotovo više i ne postoji. Sport kao industrija je peta po obrtu novca u svetu. Čak i amaterski sport karakterišu sve veća odricanja i pojava dopinga.

                              B&F: Koliko je takvom stavu sportista doprineo odnos trenera i lekara prema njima?

                              S. Buković: Njihov uticaj je svakako od velikog značaja, mada ne postoji neko generalno pravilo. Treba razumeti da i treneri imaju sportsku i novčanu motivaciju. Međutim, ogroman je uticaj koji ima porodica. Kod onih porodica gde postoji generacijska tradicija profesionalnog bavljenja sportom, možete videti mlade ljude koji se osećaju primoranim da tu tradiciju nastave i zato su nezadovoljni. Postoji i druga mogućnost, kada dete samo bira bavljenje nekim sportom, zato što je iskreno zainteresovano.

                              B&F: Šta se onda desilo sa onim sloganima da je sport život i izvor zdravlja? Kako biste Vi, kao sportski lekar, preporučili ’’običnim’’ ljudima bavljenje fizičkom aktivnošću?

                              S. Buković: Reći ću vam jednu anegdotu. Kada su svojevremo pitali Čerčila, koji je bio pozamašnih dimenzija, uvek pušio tompuse i pio viski, kako je uspeo da doživi duboku starost, on je odgovorio: ’’Nikad se nisam bavio sportom.’’

                              Marko Miladinović,
                              Izvor: http://bif.rs

                              • savremeni sport
                              • druga strana medalje
                              • sportska medicina
                              • intervju
                                ]]>
                                portal@besplatansport.com (Slobodan Jovanovic) Sportovi Wed, 11 Dec 2013 08:40:54 +0100
                                Pravi put preda mnom – Lazar Filipović, paratriatlonac https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/8383-pravi-put-preda-mnom-%E2%80%93-lazar-filipovic-paratriatlonac.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/8383-pravi-put-preda-mnom-%E2%80%93-lazar-filipovic-paratriatlonac.html Pravi put preda mnom – Lazar Filipović, paratriatlonac
                                Lazar Filipović je naš paratriatlonac, Evropski prvak i Svetski vicešampion i paratriatlonu. Uprkos teškom oštećenju vida, Lazar jasno vidi svoj put i na njemu postiže fantastične rezultate.


                                Lazar Filipović je naš paratriatlonac, Evropski prvak i Svetski vicešampion i paratriatlonu. Uprkos teškom oštećenju vida, Lazar jasno vidi svoj put i na njemu postiže fantastične rezultate.

                                 

                                Lazar Filipović nas je od samog početka zainteresovao kao ličnost i sportista. Rođen je 1990. u Čačku, sa znatnim oštećenjem vida (vidi manje od 10%). Uprkos svim problemima, zaljubljuje se u biciklizam, a nakon toga i u triatlon. Ostvaruje fantastične rezultate na svim poljima. Nakon svega što smo naučili sve što možemo da kažemo je: svaka čast majstore!

                                Kako si shvatio da imaš problem sa vidom?

                                U ranom detinjstvu nisam ni bio svestan problema koji imam, niti da uopšte imam problem! Jednostavno – tako sam živeo, rastao i sve je to bilo normalno za mene, jer nisam znao da postoji drugačije. Tako sam vaspitavan, tako su se u porodici ponašali prema meni i ja sam tako živeo – normalno kao ravnopravan član porodice, sa ogromnom željom da  jednog dana, kada dovoljno porastem, postanem sportski biciklista.

                                Kako si odlučio da se baviš sportom?

                                Ta se želja rodila u meni rano, dok sam sa dedom pratio biciklističke trke i osetio neki prvi naboj adrenalina koji taj sport donosi, a uz to sam osećao da nisam dovoljno sposoban za neke druge – kolektivne sportove, verovatno zbog rezervisanosti uslovljene problemom sa vidom koji sam imao i koji me je tako usmeravao u životu.

                                Sa druge strane, osećao sam veliko uzbuđenje i ogromnu energiju koju svaki biciklista poseduje, kako u fizičkoj spremnosti, a jos više u izuzetnoj voljnoj snazi i upornosti koje su osnova za svakog uspešnog trkača. Tu sam, gledajući izuzetnog asa – Miću  Brkovića pre svega, našao motiv i cilj za ispunjenje svojih sportskih apetita.

                                Uporan i “tvrdoglav’, a nadasve borben po prirodi, jedva sam čekao da porastem do sportske bicikle, a onda sam, zahvaljujući navedenim osobinama i uz veliku želju, počeo da postižem i prve rezultate.

                                Bio je to trenutak kada je trebalo prevazići sve postojeće strahove i nesigurnosti, pre svega sopstvene, a potom i strepnje mojih roditelja svesnih mog problema sa vidom, i upustiti se u avanturu koja se zove biciklizam, u situaciji gde spadate u skoro slepe osobe!

                                To se svakako kosilo i sa medicinskim preporukama i mišljenjima, ali čovek ipak – uz podršku onih kojima veruje, treba da veruje najviše u sebe!

                                Pravi put preda mnom – Lazar Filipović, paratriatlonac

                                Naravno da sve nije bili glatko i lako, usledile su i dve operacije u Rusiji, ali upornost u momentima kad je najteže je ono sto definiše prave  borce – to je ona mala, a ogromna razlika koja izdvaja vrhunske sportiste od ostalih zaljubljenika u sport.

                                Biciklizam je bio moja velika ljubav i doneo mi je mnogo značajnih trenutaka u životu – putovanja, druženja, uspehe i padove, i pomogao mi je da razvijem stav da u sportu, a tako i u životu, ne postoji predaja i odustajanje u teškim trenucima, jer kada se skupi snaga da se oni pobede, posle toga sledi uspeh i ponos sto se nisi predao!

                                Najveći uspesi?

                                Zahvaljujući takvom odnosu, i pored problema sa vidom koji mi je dodatno otežavao karijeru, ali me verovatno činio jos jačim, postao sam i juniorski reprezentativac Srbije u biciklizmu i ostvario nekoliko značajnih rezultata.

                                 A onda sam, opet zahvaljujuci Micu Brkoviću, ušao u tandem – biciklizam kao slabovidi vozač, i u tom sportu počinju vrhunski rezultati:

                                • viseštruki prvak države,
                                • učesnik na dva Svetska prvenstva,
                                • osvajač medalja na trkama za Evropski kup…

                                Triatlon, rezultati i put?

                                Tada se otvaraju nova vrata i ja ulazim u svet TRIATLONA, i svom matičnom sportu – biciklizmu pridružujem jos dva lepa, ali teška sporta-plivanje i trčanje!

                                Ova tri sporta, koji su inače nespojivi fiziološki, čine u kombinaciji jedan od najtežih, ali i najlepših sportova na svetu!

                                Kroz ovaj sport sam konačno upoznao sebe i svoje mogućnosti, kompletirao ono sto mi je možda falilo u životu, naučio da se uvek može više i da ne postoje prepreke koje se ne mogu prevazići!

                                Pravi put preda mnom – Lazar Filipović, paratriatlonac

                                 Zahvaljujući tome, upustio sam se u jedinstveni poduhvat, koji je na granici avanture, i sa svojim slabovidim kolegom Goranom Nikolićem  istrčao 10 punih maratona za 10 dana – od Kragujevca do Mostara -(422km), što niko do tada nije ostvario!

                                 A zatim slede ozbiljni rezultati u triatlonu:

                                • prvak Evrope za 2011g u Španiji,
                                • vice-šampion Evrope za 2012. u Izraelu,
                                • svetski vice-šampion za 2012. Novi Zeland

                                U 2013. i pored dobre pripreme i odličnih trka, nije bilo zvaničnih rezultata zbog sportsko-tehničkih grešaka, ali se zato u ovoj godini nadam dobrim plasmanima i dobrom pred-olimpijskom ciklusu!

                                Pravi put preda mnom – Lazar Filipović, paratriatlonac

                                Čime se baviš mimo sporta i koji su ti ciljevi za budućnost?

                                Za sve ovo vreme, redovan sam student Fakulteta Medicinskih nauka u Kragujevcu, koji mi pruža veliku podršku i razumevanje, i jedan od prioriteta je da studije okončam uspešno.

                                Cela ova priča ne bi bila moguća bez ogromne i bezuslovne vere moje porodice-roditelja i brata, velikih odricanja i strahova, a nadasve velike sigurnosti da zajedno možemo da prevaziđemo sve prepreke, a kojih je zaista bilo mnogo!

                                Sada sam član TK “Tamiš” iz Pančeva, gde sam našao puno razumevanja, uslova za treninge, vrhunskog trenera Vladu Savića - a što je najvažnije, veliku veru da će nas ovaj i ovakav rad dovesti do Olimpijskih Igara u Riu, i da ćemo svojim primerom zainteresovati one koji još traže pravi put pred sobom.

                                Hvala Lazare!

                                Lazara možete da pratite na njegovoj FB stranici i sajtu

                                Izvor: www.trcanje.rs

                                • lazar filipovic
                                • triatlon
                                • paratriatlon
                                • intervju
                                • sport osoba sa invaliditetom
                                  ]]>
                                  portal@besplatansport.com (BesplatanSport.com) Sportovi Thu, 20 Feb 2014 08:00:00 +0100
                                  Talentovano dete i vrhunski sport https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/875-talentovano-dete-i-vrhunski-sport.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/875-talentovano-dete-i-vrhunski-sport.html Talentovano dete i vrhunski sport
                                  Detinjstvo predstavlja telesno najburniju etapu ljudskog razvoja. Deca vole da se igraju i učestvuju u telesnim aktvnostima i sportovima, a naročito se vole takmičiti. Da bi uticali na povećanje dečijeg sportskog potencijala roditelji i treneri tragaju za najboljim programima treninga. Treneri često postaju uzori, a deca sanjaju da postanu Novak Đoković, Jelena Janković, Ana Ivanović.

                                  Detinjstvo predstavlja telesno najburniju etapu ljudskog razvoja. Deca vole da se igraju i učestvuju u telesnim aktvnostima i sportovima, a naročito se vole takmičiti. Da bi uticali na povećanje dečijeg sportskog potencijala roditelji i treneri tragaju za najboljim programima treninga. Treneri često postaju uzori, a deca sanjaju da postanu Novak Đoković, Jelena Janković, Ana Ivanović.

                                  Međutim velika je greška podvrgnuti decu programima treninga namenjenim odraslim osobama. Deca nisu samo „mali odrasli ljudi“. Deca su jedinstvena na svakom stepenu svog razvoja, s različitim fizičkim sposobnostima i potrebama na svakom stepenu odrastanja. Telesne i psihološke promene koje se događaju na svakom stupnju razvoja, povezane su sa važnim promenama u ponašanju. Vrlo je važno da su osobe koje rade sa decom dobro upućene u sve telesne, emocionalne i kognitivne promene kroz koje deca prolaze tokom telesnog razvoja, te na osnovu njih osmišljavati trening koji će najbolje odgovarati svakoj njegovoj fazi.

                                  Deca istog uzrasta mogu se za nekoliko godina razlikovati u biološkoj zrelosti. Dok jedno dete koje je rano sazrelo može na početku pokazati izuzetan napredak, često će oni koji kasnije sazrevaju, dugoročno gledajući, biti bolji sportisti. Stoga je vrlo važno gledati dalje od kratkotočnih postićgnuća i pustiti da se deca razvijaju svojim tempom. Uspeh na bilo kom području obično je rezultat planiranog i napornog rada te odanosti, pa tako ni sportski trening nije izuzetak. Svi uspešni sportisti su utrenirani pojedinci koji se ističu u određenoj telesnoj aktivnosti i slede dobro osmišljen dugoročan program treninga tokom nekoliko godina.

                                  U području sporta trening je proces ponavljajućeg, progresivnog vežbanja ili rada koji unapređuje potencijal za postizanje optimalne izvedbe. Za sportiste, to su dugoročni programi treninga za kondicioniranje tela i uma u odnosu na specifičnosti takmičenja i vode do savršenosti u izvedbi. Pravilan sportski trening trebao bi započeti u detinjstvu tako da sportista može progresivno i kompletno razvijati telo i um kako bi dugoročno dostigao vrhunske rezultate, umesto da u kratkom roku „sagori“.

                                  U svom pokušaju da postignu brzi rezultat, treneri izlažu decu visoko specifičnom i intezivnom treningu, a da pre toga nisu osigurali vreme za zgradnju dobrih temelja. To je kao pokušaj gradnje solitera na slabim temeljima. Očito je da će takva konstrukcijska greška uticati na rušenje zgrade. Slično, ohrabrivanje deteta da se usko usresredi na razvoj u jednom sportu, pre nego što je telesno i psihološki spremno, često vodi problemima:

                                  • to može voditi jednostranom razvoju mišića i funkcija organa;
                                  • može poremetiti skladan telesni razvoj i biološku ravnotežu, što je pretpostavka telesne sposobnosti, sportske izvedbe i razvoja:
                                  • dugoročno, to može uzrokovati pretreniranost, pa čak i povrede;
                                  • može imati negativan uticaj na mentalno zdravlje dece zbog velikog stresa koji ovaj tip treninga i učestvovanja na mnogim takmičenjima stvaraju;
                                  • može negativno delovati u sociološkom pogledu, kao što je nemogućnost pronalaženja prijatelja izvan sporta jer je sa intezivnim treningom povezana velika potrošnja vremena;
                                  • može negativno uticati na motivaciju dece jer program može biti prenaporan, dosadan i premalo zabavan.

                                  Često se dešava da mladi sportisti odustaju od sporta pre nego što dođu do telesne i fiziološke zrelosti, pa se može dogoditi da mlada i nadarena osoba možda nikada ne dozna kolika je njegova ili njena nadarenost;

                                  Autor: Nebojša Durković
                                  web: Sport and fitness advisor

                                  • vrhunski sport
                                  • dete i sport
                                  • Talentovano dete
                                  • dete sportista
                                  • rana specijalizacija
                                    ]]>
                                    portal@besplatansport.com (Nebojša Durković) Sportovi Wed, 03 Mar 2010 13:05:29 +0100
                                    Cena profesionalizma https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/882-cena-profesionalizma.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/882-cena-profesionalizma.html Cena profesionalizma
                                    U savremenim sportskim kretanjima, pitanja poput sledećeg su neizbežna: ako se zna da svaki, a posebno vrhunski sportista počinje karijeru najdalje u osmoj ili desetoj godini, kako se onda može govoriti o dobrovoljnosti sportskih aktivnosti? Nije li tu reč o onim preteranim željama roditelja da im dete uspe po svaku cenu (pa čak i po cenu deteta)? Ako jeste, a u najvećem broju slučajeva i jeste, onda se mora podsetiti

                                    U savremenim sportskim kretanjima, pitanja poput sledećeg su neizbežna: ako se zna da svaki, a posebno vrhunski sportista počinje karijeru najdalje u osmoj ili desetoj godini, kako se onda može govoriti o dobrovoljnosti sportskih aktivnosti? Nije li tu reč o onim preteranim željama roditelja da im dete uspe po svaku cenu (pa čak i po cenu deteta)? Ako jeste, a u najvećem broju slučajeva i jeste, onda se mora podsetiti na podatak da je za jedan vrhunski rezultat u sportu potrebno između 8 i 15 godina »intenzivnog fizičkog vežbanja« (čitaj intelektualnog i duševnog zapostavljanja).
                                    Sportski lekari su došli do zaključka da je telo devojčica i dečaka u tim godinama »neverovatno plastično« pa se može oblikovati i »muštrati« gotovo bez otpora. Smatra se, štaviše, da su pubertetske godine, posebno kod devojčica, najbolje za postizanje vrhunskih rezultata u gimnastici ili plivanju na primer, pošto tada »bujaju sve žlezde« i sportski učinak je najveći.

                                    Zato se događa da je sportista u 20 godini šampion ili krpa, a pri tome svi zaboravljaju da je samo jedan šampion a da većina prolazi u drugom smislu. Zaboravlja se, takođe, da i ti šampioni svoje lovorike nose kratko a zatim i sami padaju u zaborav fizički i psihički u lošijem stanju nego što su to bili oni koji nikad nisu ni dospeli na šampionska prestolja.

                                    Mnoga svedočanstva su potresna, poput onog koje govori o Olgi Korbut, nekadašnjoj šampionki u gimnastici i »čudu od deteta«. Ona je, boraveći u jednom centru za trening, kradom dograbila šniclu namenjenu fudbalerima, sažvakala je i – povratila. Dojadili joj vitamini i jogurt, ali nije smela da prebaci onu svoju »idealnu« težinu od 40 kilograma. Prave traume doživljavala je isto tako i Nadija Komaneči. Na ovom mestu neću govoriti o veoma čestim sportskim povredama koje su mnoge pretvorile u invalide za ceo život. O veličini ovog problema govori i podatak da je ta problematika najvećim delom stvorila celu jednu novu granu medicine – sportsku medicinu. Na ovom mestu neću govoriti ni o nedozvoljenim i dozvoljenim hemijskim preparatima koji su većini vrhunskih sportista upropastili zdrav metabolizam u najboljim godinama života.

                                    Sportski psiholozi danas tvrde da su sportisti, a posebno vrhunski ili oni koji teže da to postanu, uglavnom frustrirane ličnosti, preosetljive i usamljene. S obzirom na sve veće zahteve koji se pred budućeg šampiona postavljaju, postaje pomalo smešno kad se govori o dobrovoljnosti, slobodnom izboru, opredeljenima, zdravlju i najzad radosti koju sport donosi sportisti. Sportista danas je teški fizički radnik koji živi teže od fizičkog radnika. On ide na trening pod stresom, pod stresom je na njemu i njega pod stresom i napušta sa zebnjom i stresom očekujući takmičenje na kome treba da se dokaže i pokaže. Savremeni metodi treninga uče precizno vrhunske sportiste kako da se naviknu na ovaj stres i kako da sa njim žive »normalno« tako da su se oni na njega navikli kao na opijat i gotovo da više nisu sposobni da žive bez uzimanja redovnih količina stresa. Sve češće se u tom kontekstu pominje reč tortura. Treba samo zamisliti kako se oseća budući šampion u plivanju, na primer, kad i po dvadest kilometara dnevno, ujutru i uveče, gotovo automacki baca ruke gledajući ispod sebe u bazenu onu jednoličnu crtu na sredini staze. Treneri su se dosetili pa puštaju muziku verujući da će na taj način »odobrovoljiti« takmičare i možda buduće šampione. Niz poznatih američkih naučnika ukazuje na to da vrhunski sportista, u proseku, živi kraće od običnih ljudi. Navodi se čak – 7 i više godina kraće. Izvesna poredjenja, na primer, sa pilotima nadzvučnih aviona ili kosmonautima se mogu praviti, posebno kad se zna da je trening sportista i pilota gotovo identičan. Novosadski kardiolog dr. Svetislav Trifunović za Kongres kardiologa u Tokiju 1978. godine bio je pripremio istraživanje o infarktu kod sportista. Rezultati su gotovo poražavajući: od 152 slučaja infarkta kod mladih ljudi, izmedju 18 i 39 godina, koji su se bavili sportom, 14 srčanih udara su doživeli sportisti republičkog ili saveznog ranga, dakle, vrhunski sportisti.

                                    Loš uticaj vrhunskog sporta posebno je upečatljiv i vidljiv na planu ličnog života sportiste. Vrhunski sportisti veoma teško mogu uklopiti uobičajene potrebe svakodnevnog privatnog života sa svakodnevnim napornim treninzima i neprestanim putovanjima. Oni čak i u vreme kad obični ljudi koriste godišnje odmore ovo vreme koriste za najraznovrsnije visinske i nizinske pripreme. Procentualno uzev teško zasnivaju porodice i veoma kratko uspevaju da održe porodični život u harmoniji. Nadmetački i borbeni karakter vrhunskog sporta rezultuje gotovo po pravilu kod devojaka njihovoj androgenizovanosti (muškobanjastosti) tako da bi se moglo reći da je vrhunski sport kod devojaka pravi rasadnik savremenih »amazonki«. Ovo, opet vodi do gotovo nepremostivih problema sa zdravim i konstruktivnim odnosom prema drugom polu. Kod muškaraca stvara preteranu ogrubelost i nabusitost karaktera, prekost u naravi, nadmenost, oholost i osionost u ponašanju. I jedni i drugi, dakle, svet gledaju i vide pojednostavljeno i osiromašeno samo kroz optiku borbe i nadmetanja, pobede i poraza a život počinju doživljavati kao jedno poprište beskrajnih bitki u kojima neprestano treba da jurišaju na nedostignuto i brane u strahu od pada ono postignuto. Život ovih mladih ljudi u emotivnom i intelektualnom smislu iz ovog razloga se veoma često pretvara ili u džunglu ili u pravi pakao!

                                    Škola mačevanja "Sveti Đorđe"

                                    www.macevanje.org

                                    • vrhunski sport
                                    • profesionalni sportisti
                                    • savremeni sport
                                    • profesionalizam
                                    • doping
                                    • vrhunski sportista
                                    • sampion
                                    • rana specijalizacija
                                    • nalicje sporta
                                      ]]>
                                      portal@besplatansport.com (Škola mačevanja "Sveti Đorđe" ) Sportovi Wed, 03 Mar 2010 13:05:29 +0100
                                      Nivo kardiorespiratorne izdržljivosti u detinjstvu je povezan sa adolescentskom gojaznošću https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/1011-nivo-kardiorespiratorne-izdrzljivosti-u-detinjstvu-je-povezan-sa-adolescentskom-gojaznoscu.html https://besplatansport.com/sportski-blog/sport-i-rekreacija/1011-nivo-kardiorespiratorne-izdrzljivosti-u-detinjstvu-je-povezan-sa-adolescentskom-gojaznoscu.html Nivo kardiorespiratorne izdržljivosti u detinjstvu je povezan sa adolescentskom gojaznošću
                                      Gojaznost predstavlja jedan od glavnih zdravstvenih problema današnjice. Procenat gojaznih osoba na svetskom nivou neprestano raste u poslednjih 20 godina i prema stavu Svetske Zdravstvene Organizacije (SZO) predstavlja jednu od najvećih pretnji po zdravlje ljudi.  Posebno veliki problem predstavlja značajan porast gojaznosti kod dece, jer je pokazano da gojazna deca imaju tendenciju da ostanu gojazna i kasnije u toku života

                                      Gojaznost predstavlja jedan od glavnih zdravstvenih problema današnjice. Procenat gojaznih osoba na svetskom nivou neprestano raste u poslednjih 20 godina i prema stavu Svetske Zdravstvene Organizacije (SZO) predstavlja jednu od najvećih pretnji po zdravlje ljudi. Posebno veliki problem predstavlja značajan porast gojaznosti kod dece, jer je pokazano da gojazna deca imaju tendenciju da ostanu gojazna i kasnije u toku života  a da takve osobe imaju još izraženije zdravstvene probleme od osoba koja su postala gojazna u kasnijem periodu života. Stoga prevencija gojaznosti dece postaje predmet zanimanja mnogih istraživačkih studija, a izgleda da i u ovom slučaju fizička aktivnost igra značajnu ulogu.

                                      Tako, grupa istraživača iz Evrope (Švedska,Estonija,Španija) je u prospektivnoj šestogodišnjoj studiji, na uzorku od 598 dece uzrasta 9,5 godina, utvrđivala faktore koji utiču na pojavu gojaznosti u pubertetu. Rezultati studije pokazali su da je nivo kardiorespiratorne izdržljivosti (Vo2max) najveći negativni prediktor gojaznosti. Pomalo i iznenađujuće, rizik za pojavom gojaznosti se smanjuje čak 10% sa porastom Vo2max od 1 ml/kg/min. Istraživači zaključuju da je izgleda potrebno reafirmisati značaj redovne fizičke aktivnosti visokog intenziteta dece od najranije mladosti.
                                      Istraživanje je objavljeno u martovskoj svesci časopisa Medicine and Science in Sports and Exercise za 2011. godinu.

                                      • gojaznost
                                      • zdravlje dece
                                      • prevencija gojaznosti
                                      • gojaznost u pubertetu
                                      • gojaznost dece
                                        ]]>
                                        portal@besplatansport.com (Centar sportskih nauka) Sportovi Wed, 03 Mar 2010 13:05:29 +0100