Back BesplatanSport.com
  • Baza znanja
  • Trening
  • Kako je sport pomerio granice naučnih istraživanja: Supermeni i superprevaranti

Kako je sport pomerio granice naučnih istraživanja: Supermeni i superprevaranti

(1 Glas)
Kako je sport pomerio granice naučnih istraživanja: Supermeni i superprevaranti

(foto: www.iaaf.org)

Telo sportista za naučnike i farmaceutsku industriju predstavlja uzbudljivu retortu u kojoj je skoncentrisan napredak evolucije i skrivena inspiracija za proizvodnju sve sofisticiranijih doping sredstava

Počnimo od onoga što je prirodno: ljudski organizam funkcioniše poput vrlo kompleksne fabrike, koja ima svoje limite ali i mogućnost da veštom upotrebom mašinerije – što u slučaju sportista znači trening – dodatno razvija svoje sposobnosti i koristi svojevrsnu telesnu ekonomiju obima. To je ono što atlete odvaja od običnih ljudi.

Na prvom mestu je ipak nasleđe. Najbolji trkači na duže staze dolaze iz Kenije i Etiopije. Dejvid Epstin, sportski novinar, u svojoj knjizi „Sportski gen“ sugeriše da objašnjenje za ovu činjenicu valja potražiti u evoluciji: vrelo i suvo vreme pogoduje razvoju dugonogih ljudi vrlo tanke građe, tela koja se lako hlade. Prednost nije mršavost po sebi, već vrlo posebni tanki listovi i zglobovi koji uslovljavaju i lakši torzo. Specifično lagane potkolenice i dugačke noge kenijskih trkača omogućavaju im da troše i nekoliko procenata manje energije po pređenom kilometru u odnosu na, recimo, prosečnog evropskog atletu.

Trening i selekcija
Ta prirodna prednost inspirisala je sportsku industriju da se upusti u pokušaj menjanja fizičkih sposobnosti sportista i sportistkinja kroz specifične treninge. Svedočimo jednoj evoluciji na delu: vaterpolisti, vremenom, imaju sve veće ruke, najbolje gimnastičarke su sve niže, dok današnji bokseri prosečno imaju duže ruke i kraće noge u odnosu na boksere od pre nekoliko decenija. Već smo navikli na košarkaše više od dva metra,  ali podaci govore da su današnji NBA košarkaši u proseku nešto niži od onih iz 1980-ih godina. Odgovor bi mogao biti da jako visoki ljudi nisu dovoljno spretni i brzi, a upravo su to karakteristike koje moderna košarka danas najviše potražuje.

Često odlučujuću ulogu u takmičenjima mogu imati i individualne telesne anomalije koje omogućavaju bolje rezultate. Dobar primer za to je Donald Tomas, skakač u vis koji je ovim sportom počeo da se bavi kao 22-godišnjak, 2006. godine. U svom prvom skoku preskočio je lestvicu postavljenu na 2,2 metra, a već naredne godine osvojio je zlatnu medalju na svetskom atletskom šampionatu u Osaki sa preskočenih 2,35 metara. Poređenja radi, najbolji olimpijski rezultat u ovoj disciplini je 2,39 metara i postavljen je još 1996. godine. U čemu je Tomasova tajna? Između ostalog, u veoma dugačkim nogama i neobično izduženoj ahilovoj tetivi koja mu omogućava izrazito visoke skokove.

Konstitucija Majkl Felpsa kao da je dizajnirana za plivanje. Izvanredna dužina i raspon ruku, ogromna stopala, aerodinamičnost i savitljivost njegovog tela koje mu omogućavaju efikasnije kretanje kroz vodu, kao i neverovatan kapacitet pluća daju ovom plivaču nenadoknadivu prednost u odnosu na konkurente.

Biohemijske zavrzlame
No, pored telesne konstrukcije, za domete sportista važni su i procesi koji se dešavaju unutar naših organa.

Ero Mantiranta je Finac koji se 1960-ih godina takmičio u skijaškom trčanju. Može se reći da je i obeležio tu dekadu osvajajući u njoj ukupno sedam olimpijskih medalja. Svoje rezultate ovaj skijaš dobrim delom duguje genetskom poremećaju – urođenoj porodičnoj policitemiji. Šta to zapravo znači?

„Urođena policitemija je zapravo mutacija u genu za receptor za eritropoetin (EPO). Ovaj hormon našem telu govori koliko je potrebno da proizvede crvenih krvnih zrnaca tj. eritrocita. Mutacija koju ima Mantiranta dovodi do povećane proizvodnje crvenih krvnih zrnaca u organizmu, a samim time se povećava i količina hemoglobina zaduženog za prenošenje kiseonika do svake pojedinačne ćelije u telu pa tako i do mišićnih ćelija“, objašnjava Marjana Brkić, istraživačica sa Instituta za biološka istraživanja Siniša Stanković.

Pri pojačanoj fizičkoj aktivnosti dolazi do ubrzanja pulsa jer srce brže pumpa krv kako bi veći broj krvnih zrnaca uspešno doturio kiseonik do mišića. Ovaj kiseonik se kroz mitohondrije u ćelijama pretvara u energiju. Prednost koju Mantiranta poseduje je u tome što mu povišeni nivo crvenih krvnih zrnaca omogućava da bez povećanja pulsa i krvnog pritiska postiže iste performanse koje ljudi sa normalnim nivoom crvenih krvnih zrnaca postižu uz drastično povišeni puls i krvni pritisak. „Ovo je ogromna prednost jer su jačina pulsa i visina krvnog pritiska ograničene varijable“ kaže Brkić.

Sličan efekat se postiže i visinskim pripremama. Naime, tokom priprema sportista na umerenim visinama, od 1500 do 2500 metara nadmorske visine, telo sportista, usled razređenog kiseonika, proizvodi veću količinu crvenih krvnih zrnaca. Nivo eritrocita u krvi ostaje na povišenom nivou otprilike tri meseca nakon ovakvih priprema.

Krvni doping
Dimenzije ruku i nogu, potkolenica ili ahilovih tetiva, nemoguće je menjati. Barem ne za sada. Sa druge strane, rezultati sportista se mogu drastično poboljšavati hormonskim intervencijama. Jedan od najčešće korišćenih hormona upravo je već pomenuti eritropoetin. Farmaceutske kompanije počele su da se bave razvitkom lekova kojima se podiže nivo ovog hormona u telu kako bi poboljšale zdravstveno stanje miliona ljudi koji boluju od anemije, ali su usputno „pomogle“ biciklistima poput Lensa Armstronga da postignu zapanjujuće sportske rezultate, doduše, nesportskim putem.

„Dodatno unošenje eritropoetina moguće je otkriti i običnom analizom krvi jer ovaj hormon povećava samo količinu crvenih krvnih zrnaca u krvi“,  objašnjava Brkić. To znači da količina leukocita i trombocita ostaje ista pa je tako poređenjem odnosa nivoa krvnih ćelija moguće ustanoviti da je došlo do zloupotrebe nedozvoljenih sredstava.

Rezultati koje dobijamo unošenjem eritropoetina mogu se postići i jednostavnije - transfuzijom krvi. Naime, ako sportista izvadi određenu količinu krvi njegovo telo će odmah početi da nadomešćuje nastali nedostatak proizvodnjom nove krvi. Moguće je sačuvati izvađenu krv i potom je nekoliko dana pred takmičenje vratiti u telo sportiste. Ovim zahvatom znatno bi se uvećao broj crvenih krvnih zrnaca, a atleta bi lakše došao do dobrog rezultata. Pomenuti proces zove se krvni doping i jako ga je teško otkriti.

Vrtoglav razvoj sportske industrije pomera granice postignuća sportista i sportistkinja do nesagledivih razmera, ali otvara pitanje gde je (sve neprozirnija) linija između prevare i postignuća. Najbolji primer je genski doping. Iako se još uvek ne koristi u praksi, on predstavlja ekstremni zahvat koji se trenutno isprobava na životinjama. Intervencijom u DNK lancu za sada su stvoreni ultra brzi i ultra jaki zamorčići. „Teorijski, moguće je“, kaže naša sagovornica sa Instituta za biološka istraživanja, „da se u DNK lanac ubaci i dodatna kopija gena za eritropoetin čime bi se udvostručila produkcija eritrocita“. Ipak, kaže Brikić, to za sada ostaje u domenu teorije jer eksperimenti na laboratorijskim životinjama nisu dali željene rezultate.

Biološki pasoši
Jedan od načina da se stane na put korišćenju nedozvoljenih sredstava jeste uvođenje bioloških pasoša pomoću kojih je moguće pratiti promene koje nastaju u organizmu sportista i sportistkinja. Svetska teniska federacija najavila je početkom godine uvođenje ove mere, dok je FIFA donela odluku da će na Svetskom prvenstvu u Brazilu 2014. godine svi fudbaleri morati da poseduju biološki pasoš. U biciklizmu je on uveliko u upotrebi i daje određene rezultate. Internacionalna asocijacija atletskih federacija saopštila je da je, tokom Svetskog prvenstva održanog proteklog avgusta u Moskvi, prikupljeno 1919 uzoraka krvi upravo u svrhu kreiranja bioloških pasoša za atletičare.

Zloupotreba lekova i nauke nije nikakva novina. Ipak, za razliku od prošlih vremena kada su farmaceutske kompanije izbegavale saradnju sa antidoping kontrolom uz pretpostavku da bi ona bila negativno dočekana u javnosti, danas je ova saradnja vrlo bliska uz prilepljenu etiketu dobrog primera korporativne društvene odgovornosti. U svakom slučaju, ova saradnja je napravila značajan pomak u otkrivanju dopinga u trenutku kada je doping industrija uznapredovala do granice da je gotovo nemoguće ustanoviti da li je određena promena uzrokovana lekom ili je posledica prirodnog procesa.

Vladimir Simović B&F 101
Izvor: http://bif.rs

Pin It
-0001-11-30
utorak, 10 decembar 2013 08:50

Ostavi komentar

Podrži i ti naš rad u stvaranju besplatnog sporta u Srbiji. Klikni na dugme Like Page

X Zatvori