Back BesplatanSport.com

Fizičko vaspitanje i sport u osnovnoj školi

(9 glasova)
Fizičko vaspitanje i sport u osnovnoj školi

"Svi su plodovi budućnosti u semenu sadašnjosti"

 (kineska narodna mudrost )

 Cilj fizičkog vaspitanja je da raznovrsnim i sistematskim motoričkim aktivnostima, u povezanosti sa ostalim vaspitno-obrazovnim područjima, doprinese integralnom (kognitivnom, afektivnom,motoričkom) razvoju ličnosti učenika, razvoju motoričkih sposobnosti, sticanju, usavršavanju i primeni motoričkih umenja, navika i neophodnih teorijskih znanja u svakodnevnim i specifičnim uslovima života i rada. (Službeni glasnik RS - Prosvetni glasnik)

Kao neko ko pokušava da se posvećeno bavi nastavom fizičkog vaspitanja u osnovnoj školi, izneću nekoliko činjenica, koje realizaciju ove vrste aktivnosti još uvek ostavlja na veoma niskom nivou u odnosu na napredniji pristup u nekim zemljama Evrope i Sveta, ali pre svega u odnosu na nas same, odnosno na potrebe koje se  postavljaju pred svakoga od nas u formi logičnog pitanja:

Da li nastava fizičkog vaspitanja u našim školama može odgovoriti na probleme koje nameću savremene životne navike dece ?

Svaki dan se svi susrećemo sa ’’bombardovanjem’’ informacijama o zdravom nacinu života, pravilnoj ishrani, o neophodnosti uključivanja u određene fizičke aktivnosti, o sve dužem vremenu koje deca provode u sedentarnim navikama, ispred ekrana televizora ili kompjutera. Koji je rezultat sve te priče?

Nešto starija populacija rešenja pronalazi u rekreativnom uključivanju u razne fitness centre ili samostalnom vežbanju. Odlično! Neko će reći, pa i bezbroj je sportskih klubova, sva deca nešto treniraju ... I to je delimično  tačno, ali postavlja se pitanje na kom nivou kvaliteta je taj trening i koliko dece (roditelja) zapravo ima mogućnosti za to? Imaju li roditelji povratnu informaciju o motoričkoj, funkcionalnoj ili antropološkoj transformaciji njihovog deteta? Šta je sa decom koja svojim slabijim motoričkim potencijalom (talentom) ne mogu da isprate očekivanja trenera da se bude najbolji u prvenstvu ili takmičenju?

 A šta je sa školom? Zašto sve više dece, koja nemaju velike sportske ambicije odlazi u sportske klubove? Nije li fizičko vaspitanje u školama izgubilo primat nad agresivnim nastupom raznih sportskih klubova. Odgovor je, Da! E tu dolazimo do onoga o čemu želim nešto da kažem. Ali krenimo redom...

NASTAVA FIZIČKOG VASPITANJA U NIŽIM RAZREDIMA OSNOVNE ŠKOLE :

Postoji mnogo termina (koji su pod naglim uplivom sporta kao jedne od retkih aktivnosti koja je našu zemlju prezentovala na najbolji mogući način u proteklih nekoliko decenija) koji su kod nas izgubili pravo značenje, a kojima je zajedničko samo to što se izvode u sportskoj opremi, FIZIČKO VASPITANJE, FIZIČKA KULTURA, ŠKOLSKI SPORT,  TRENING, SPORT... Problem leži u tome što se svi termini poistovećuju, pogotovo u očima roditelja, a daleko je od toga. Roditelji nastavu fizičkog vaspitanja poistovećuju sa sportom, a trebalo bi da je školski sport samo sredstvo kojim se uz ostale sadržaje, dolazi do viših ciljeva - psihofizičkog razvoja deteta.

Dakle da se pozabavimo bazom, školskim fizičkim vaspitanjem kao osnovom svega. Neću se ovde zadržavati na priči o neophodnosti fizičkog vežbanja.To znamo svi. Nastava fizičkog vaspitanja i sporta u osnovnim školama realizuje se sa po tri časa nedeljno .

Fizičko vaspitanje kao nastavni predmet u našem školskom sistemu ima dugu tradiciju. Međutim ta vremenska zrelost nije praćena adekvatnim promenama u ciljevima, strukturi, sadržajima i oblicima realizacije nastave, koje uslovljavaju savremene životne navike. Današnja tročasovna nastava oblikom i sadržajom ne može u potpunosti odgovoriti na ciljeve i zadatke koji se postavljaju pred ovaj predmet. Većina novijih istraživanja upućuju na zaključak da školsko fizičko vaspitanje nedovoljno utiče na pozitivne antropometrijske, motoričke i funkcionalne transformacije učenika. Pre svega se tu misli na neadekvatan intenzitet, ali iznad svega i obim rada, odnosno nedeljni fond časova posvećen fizičkom vežbanju. Sve češće se javljaju potrebe da se kao oblik realizacije nastave uvede forma sportskog treninga, koji bi opet za problem imao balansiranje između hronološkog uzrasta i motoričke zrelosti učenika, ali i pedagoških principa u pristupu detetu koji zbog same prirode sporta ponekad odudaraju od savremenih školskih tendencija.

Postavlja se i sledeće pitanje: „I u takvom obliku, kako se realizuje „to“ fizičko vaspitanje?“ Do ove školske godine nastava se u pojedinim školama realizovala saradnjom predmetnih i razrednih nastavnika (učitelji/ce) što je davalo zadovoljavajuće rezultate. Od školske 2010/11. Ministarstvo je pod objašnjenjem racionalizacije u nastavi strogo zabranilo školama ’’spuštanje’’ predmetnih nastavnika fizičkog vaspitanja u realizaciju nastave od prvog do četvrtog razreda. Može li danas učiteljica da odgovori na sve zahteve programa nastave fizičkog vaspitanja i sporta? Iako su sve One kroz proces školovanja položile nastavu metodike fizičkog vaspitanja, budimo realni i priznajmo da uvažene koleginice ne mogu da podnesu takvu vrstu napora u kojoj će sa istim kvalitetom biti realizatori nastave matematike, srpskog jezika... i da nakon toga odgovore na izazove koje pred njih stavlja vrlo komplikovan i zahtevan program fizičkog vaspitanja. To je fizički, ali i i tehnički vrlo teško izvodljivo, jer bi za realizaciju takvog programa koleginice morale biti u prikladnoj opremi, a sve i da takva želja postoji, za to nemaju uslova ni vremena. Drugo rešenje je da koleginice tri puta nedeljno na posao dolaze u sportskoj opremi. Razmišljanje o tome se završava odmah posle tačke u prethodnoj rečenici. Korelacija između predmetnih i razrednih nastavnika je bila zadovoljavajuće rešenje. Deca su kroz rad sa predmetnim nastavnicima prolazila složenije zadatke programa, prvenstveno mislim na program gimnastike, atletike i osnova timskih igara, dok su sa kolegama iz razredne nastave zadovoljavali svoju potrebu za nešto slobodnijem pristupu kroz razne elementarne igre ... Učenici su u više razrede dolazili već disciplinski adaptirani i motorički i tehnički pripremljeni za veće izazove. Nastavnici su primali decu sa čijim su umenjima i navikama već imali kontakt. Svestan sam činjenice da nadležno ministarstvo ima velike probleme u organizaciji školskog sistema, poštujući aktuelnu racionalizaciju u nastavi i sve vrste pritisaka, međutim, ako se uzme u obzir da je prvenstveni zadatak društva da kroz obrazovni sistem deca dožive kako mentalnu , tako i kvalitetnu fizičku transformaciju i napredak, kao preduslov za kvalitetan životni stil i potpun razvoj ličnosti, onda se narodna mudrost iz naslova ovog teksta nikako ne sme izgubiti sa uma.

Kvalitetna četiri ili pet časova fizičkog vežbanja nedeljno je ono na šta treba staviti akcent u reorganizaciji nastave u osnovnim školama.’’Senzibilne faze’’ za unapređenje dominantnih motoričkihi funkcionalnih sposobnosti (brzina, fleksibilnost, koordinacija,...) su upravo period od od 7. do 11. godine,dakle period od prvog do četvrtog razreda. Programiranje i realizaciju nastave treba da preuzmu oni čija je to stručna kompetencija, a na osnovu praćenja svih aspekata psihomotornog statusa učenika. Na bazi tog kontinuiranog rada i praćenja motoričkog statusa učenika testiranjem i analizom rezultata testiranja, potrebno je davati preporuke roditeljima za eventualno uključivanje učenika u određene sportske ili neke druge (korektivne) fizičke aktivnosti. Danas za to postoje elektronski programi praćenja. (Živanović Igor, Vukmirović Maniša– testiranje i kompjuterska analiza funkcionalnog, motoričkog i antropometrijskog statusa učenika – SRBIJAFIT, Republički zavod za sport, 2010.) Predlog autora ovih redova i udruženja IMPULS je da se na osnovu petogodišnjeg uvida u rezultate testiranja školske populacije, izvedenog iz gore navedenog programa prave konkretni potezi prema promeni plana i programa nastave fizičkog vaspitanja .

Sve ovo pišem iz razloga što nam se svima kao bumerang vraća smanjena kontrola realizacije nastave i školskih aktivnosti. Premalo je inovacija u nastavi koje bi trebale da budu uslovljene promenama u društvu, promenama životnih navika dece i napretka u tehnologiji fizičkog vežbanja. Očigledno je da dosadašnje forme realizacije ne ostvaruju željene pozitivne efekte.

Na osnovu ograničenog testiranja morfoloških i funkcionalnih svojstava i motoričkih sposobnosti učenika osnovnih škola ’’Eurofit’’ baterijom testova, koju je sproveo Republički zavod za sport, naša deca su u odnosu na testiranja obavljena pre 14 godina viša za: dečaci 3%, a devojčice 2,5%. Međutim, taj rast prati daleko veći porast telesne mase za 7,3 odnosno 5,6%, a u rezultatima motoričkih i funkcionalnih testova zaostajemo za prosekom školske populacije zemalja Evropske unije.

Nije li već prošlo vreme za ALARM !?

Maniša Vukmirović
, profesor fizičke kulture

www.sportimpuls.net

 

Pin It
2013-05-30
četvrtak, 30 maj 2013 14:05

1 komentar

  • Link komentara Наташа ponedeljak, 21 april 2014 16:17 napisao/la Наташа

    Сведоци смо разних чланака, истраживања, прича и трибина о здравом начину живота, потреби провођења више времена у природи, о бављењу физичким активностима, о томе како деца имају све више проблема са кичмом, и уопште са здрављем, о потреби преиспитивања наставе физичког васпитања у школама и тога „ко предаје тај предмет“, ...
    ЗАШТО ВРАТИТИ СПОРТ У ШКОЛЕ?
    1. Спорт нису часови физичког васпитања. Часови физичког васпитања претворили су се у часове избегавања. Ученици већ у старијим разредима ОШ, избегавају ове часове. Када се стигне до СШ, масовно се ослобађају. Да ли се ико, икад, упитао зашто се то дешава.
    Покушаћу, са позиције учитеља, који годинама води спортску секцију ( броји преко 40 ученика, у школи која нема салу већ се часови изводе у прерађеној учионици ), учитеља који је спремао ученике, који су представљали град Зрењанин на Школској олимпијади у Нишу ( освојивши 4. место ) и који има контакт са својим бившим ученицима свих генерација - да објасним овај феномен:
    • У млађим разредима часови су прилагођени основној дечјој потреби, а то је игра. Савремена деца све мање времена проводе у слободној игри: долазе у школу да не знају да ухвате лопту – беже од ње, не знају да правилно трче, да играју „јуре“, „ластиш“, прескачу прескаклицу, ма ни барицу, не знају да се преврћу, ходају четвороношке, никада се на дрво нису попели ( што је моја учитељица говорила – Важно је научити на дрво да се попне, како ће од кере да побегне!- ), не знају да се играју у групи, да поштују правила игре,... Учитељ ће, сваки, основу детету дати и то уз игру, да дете ни не примети да нешто учи.
    • Наступају старији разреди. Уводе се разноразне таблице и норме – за оцену скочи толико, виси толико, трчи толико, уради премет, ходај по греди, преврћи се,... Нема више игре, нема задовољства, нема више једнакости – почињу поделе на оне који могу и оне који не могу. Почиње повлачење у себе, први пут упоређују свој изглед и мере кроз њега своје способности. Правила су крута: ако не можеш за петицу – постоје и мање оцене!
    • У Средњој школи настаје још већи проблем – деца имају по 7-8 часова, а школе немају тушеве и свлачионице. То значи да ознојани тинејџер треба да седи цео дан тако. О онима који коментаришу изглед нећу да пишем јер то је друга и дуга прича у којој су и професори физичког, а и ученици. Друго, ту је и позната побуна тинејџера: од оног да неће да му неко тамо пишти пиштањаком, наређује, до оног: „ Тај дебели мене да тера да трчим, па он не би ни један круг истрчао!“ ( Извињавам се, ово је цитат. ) Професори физичке културе су, нажалост често познати по томе да вичу, прете, исмевају, кажњавају, а најмање познати као они који стимулишу, мотивишу,... Велика већина родитеља је своју децу, уз помоћ лекара, ослободила ових и оваквих и часова, због ових или неких других разлога.
    2. Спорт се одродио од образовања. На жалост, деца, првенствено мислим на тинејџере, не могу да истовремено буду и успешни спортисти и успешни ученици. Спорт тражи одрицања, свакодневне тренинге, напоре, одсуства због припрема, такмичења,... Обзиром да не постоји ШКОЛСКИ СПОРТ – клубови траже своје, професори своје. У зависности од школе, професора и старешине, тинејџер-спортиста има неколико могућности: напустити спорт, напустити школу, прећи на рекреативно бављење спортом, одустати од спорта, постати лош ђак, „провлачити“ се уз поклоњене оцене и неуписане изостанке, уписати приватну школу, ... Лоше варијанте нема – све су лоше, јер наш образовни систем не подржава ученика који жели истовремено и спорт и школу.
    3. Ко су тренери деци у клубовима? Ово не бих коментарисала, чланци о трагичним дешавањима на тернинзима, повредама ,... али и приче спортских лекара говоре довољно.
    4. Профит пре свега! Сви клубови, од најмањих до највећих, добијају нека средства, од локалних или републичких власти. Сви клубови, од најмањих до највећих наплаћују родитељима рад са децом. Тренинзи се одвијају, углавном, у тим истим школама које похађају та деца – разумете на шта хоћу да укажем?
    5. Ето посла за праве, стручне и способне. Уместо што по сваку цену хоће да учитељима узму часове физичког васпитања проглашавајући их некомпетентнима ( на то се страшно наљутим и чикам сваког професора физичке културе да ми изађе на црту ), свршени студенти би показали свој таленат, способност и стручност у раду тако што би организовали различите спортске секције које би биле, поред велике, бесплатне шансе за све, и прави расадник будућих ОБРАЗОВАНИХ СПОРТИСТА наше државе.

    Учитељица Наташа Ненин
    ОШ „Др Александар Сабовљев“
    Ечка

Ostavi komentar

Podrži i ti naš rad u stvaranju besplatnog sporta u Srbiji. Klikni na dugme Like Page

X Zatvori