Trem

(1 Glas)
Trem

 
         Zažmuri i zaboravi da si želeo nešto da zapišeš. Slušaj muziku sa radija prekidanu neprijatnim krčanjem.

         Tek si se probudio, i ako budeš žmurio ponovo ćeš zaspati.

         Tvojoj prijateljici je rođendan, a nisi kupio poklon. Šta je još danas?  Dan zaljubljenih. Ni za njega nemaš poklon!

         Pokloni, pokloni... Postoji li druga reč koja bi mogla da obeleži dan?

         Muzika na radiju je nostalgična. Šta sa njom, sa nostalgijom? Gde je smestiti? Ni ta reč ne izgleda previše upotrebljivo.

         Jutros ti se u mislima javio davni događaj. Ili potpunije, jasnije, nego događaj, prostor u kome se odigrao.

         Leto je, kraj juna, možda i početak jula. Sedite na tremu iznad košarkaškog igrališta. Najstariji među vama je Raca sa šesnaest-sedamnaest godina. On je jedini preostao iz generacije mladića i fudbalera koji su upravo izašli iz vaše fudbalske škole. Neki od njih nastaviće karijere u nižerazrednim gradskim klubovima, drugi otići u Beograd na studije. Nijedan neće zaigrati za prvi tim vašeg fudbalskog kluba.

         Junskog-julskog podneva sedeli ste na tremu i čekali da se pojavi trener i otključa svlačionicu. Bilo vas je desetak. Povremeno bi još neko pristigao.

         Verovatno je bila sreda pošto je neko od dečaka doneo sportski list Tempo. Na naslovnoj strani fotografija plivačice.

         Novine su se nalazile u Racinim rukama. U jednom trenutku, prokomentarisao je izgled plivačice na naslovnoj strani:

         - Vidi koji bubac ima!

         Preko njegovih ramena gledali ste u predelu devojčinog međunožja. Dvanaestogodišnjaci i trinaestogodišnjaci kojima žene ništa nisu značile.

Pamtiš vrelinu podneva, opuštenost zbog završetka školske godine, i osećanje da pripadate gradu i da on vama pripada. Da nikuda iz njega nećete otići i da niko pored vas - roditelji, rođaci, školski drugovi, komšije - neće ga napustiti. Sve što se događalo na svetu nije vredelo ni pišljiva boba ako nije, kao novinska vest, putem radija ili televizije, dospelo do grada.

         Grad koji je bio mera sveta. Zato je u njemu trebalo nešto postići, a ne planirati da ga što pre i zauvek napustiš.

         Da li je postojalo bolje mesto pod nebeskom kapom od trema iznad košarkaškog igrališta? Vi, dečaci, vaša maštanja i nade činili ste dan, leto.

         U vrelini letnjeg dana sedeli ste na tremu i nestrpljivo čekali trenera da dođe, otključa svlačionicu i obučete dresove svog kluba. Niste strepeli od vreline, niste tražili hlad ili najbliži bazen. Hrabro ste čekali da istrčite na šljakasti, prašnjavi teren i pod suncem  u zenitu potrčite za loptom.

         Ne pamtiš trening. Da li si na njemu postigao gol ili pao i do krvi izgrebao laktove i kolena. Jedino pamtiš sedenje na tremu. Čak i da ste prvo sedeli na tribinama košarkaškog igrališta, a potom se premestili na trem.

         Da li ti se tog letnjeg dana činilo da ćeš godinama, decenijama, dolaziti i sedeti na tremu? A već sledećeg leta ste se preselili u druge svlačionice.

         Neveliki prostor između trema i košarkaškog igrališta ispunjen bagremovom šumom - tu je pripadao. Blagi, prašnjavi miris bagremovog lišća - poput najfinijeg začina davao je ukus, aromu, danu. Tog leta neko vam je to poklonio. Nažalost, samo za to leto.

         Trem koji nikome nije bio potreban. Niko drugi u gradu, osim vas, nije imao vremena da dolazi i na njemu sedi.

         Sedeli ste na toplom betonu leđima naslonjeni na betonske stubove ili zid. Zašto tvoj pogled nije dovoljno moćan da ponovo obuhvati dečake, njihove glavice sa kratkim neočešljanim kosama? Od svega, pamtiš rečenicu koju je Raca izgovorio.

         Valjda će postojati još jedan vreli letnji dan kada ćeš ponovo otići do trema, sesti na beton i poluzatvorenih očiju gledati u pravcu košarkaškog igrališta i ponovo osetiti letnju pustoš.

         Sedeti na tremu leđima naslonjen na zid, jedne noge savijene u kolenu i sećati se jednog vremena i bivših dečaka. Sećati se i ranijih vremena kada si sa ocem dolazio na košarkaško igralište i sa njegovih ramena posmatrao boks-mečeve. Koliko bi bilo bolno tamo otići? Još ako trem zatekneš potpuno pust, ako osim tebe nikoga ne bude bilo – hoće li suočavanje biti teže?

         Da li bi hodao prostorom i tražio mesta na kojima si stajao ili sedeo pre toliko decenija? Ili bi kleknuo i dlanovima dodirivao delove tla gde su nekada počivala tvoja stopala, očeva stopala?

         Zauvek obeležen odlaskom iz grada. Kako se osećaju oni tvoji drugovi koji ga nikada nisu napuštali, koji su  mu zauvek ostali verni? Imaju li isti osećaj promašenosti kao i ti? Možda se i njima čini da bi na drugom mestu više postigli? Ili ih odavno ne muče slične misli, već su grad prepustili sinovima i njihovim vršnjacima?

         Tebi ostaje da skupljaš razglednice grada koje treba da dočaraju njegov lik iz vremena kada si hodao njegovim ulicama, živeo ispod njegovog neba. Da ih, povremeno, poređaš na sto i u njih zuriš. Dok ti se pogled ne zamuti.

         Današnji dan, nije od tih dana. Danas je Dan Svetog Valentina, prijateljica se kreće kuhinjom pripremajući uobičajena jela za svoj rođendan. Popodne će doći prijatelji i rođaci. Ispuniće vaš skromni dom, vino će poteći, sliti se u kristalne čaše, ti ćeš na lice navući masku zadovoljstva…

         Ležiš na otomanu, na kolenima držiš beležnicu i zapisuješ oskudna sećanja na davni letnji dan. Dan u kome nije postojao nijedan problem, konflikt. Dan koji je bio stvoren da svi vi koji ste ga doživeli osetite i poverujete u punoću života. Poverujete kako i anonimna plivačica na naslovnoj strani sportskog nedeljnika, čiji je izgled Raca mangupski prokomentarisao i za koju ni najveći plivački stručnjaci nisu čuli, jeste u stanju da osvoji dve zlatne olimpijske medalje.

         Nekoliko meseci kasnije to će se dogoditi.

         Magija letnjeg dana je delovala.

Pin It
Zoran Ilić

ZORAN ILIĆ (1955, Kragujevac). Završio je Prirodno-matematički fakultet u Beogradu (matematika). Objavio je sledeće knjige priča: Jednostavna i druge priče (1997), Virtuelna devojka (2003), Nedovršene priče (2005) i Trči zeko trči (2008), kao i romane Repriza reprize (2009), Megalomanija (2009. - koautorsko delo), Isečci (2010) i Nepoznati i grad (2013). Sa svojim pričama prisutan u srpskoj i eks-ju periodici od 1989. godine. Bio urednik u „Književnoj reči“ i gostujući urednik u „Albumu“ (Sarajevo). Jedno vreme bio zamenik glavnog i odgovornog urednika onlajn časopisa Balkanski književni glasnik. Trenutno uređuje veb-sajt za književnost posvećen autorima sa prostora bivše Jugoslavije Prozaonline. Na zagrebačkom…

Adresa sajta www.prozaonline.com Email

Najnovije od Zoran Ilić

-0001-11-30
sreda, 05 mart 2014 09:36

Ostavi komentar

Podrži i ti naš rad u stvaranju besplatnog sporta u Srbiji. Klikni na dugme Like Page

X Zatvori