Back BesplatanSport.com

Marina Jovanović: "Borba u kimonu"

(0 glasova)
Marina Jovanović: "Borba u kimonu"

 
Predstavljamo vam mladu i uspešnu karatiskinju Marinu Jovanović. Marina je profesor fizičke kulture, nosilac preko sto medalja u karateu. Instruktor je grupnih fitnes programa, aerobika i tae bo – a, kao i trener karatea mlađim grupama. Na ovogodišnjem Kupu Srbije u karateu u Rumi osvojila je srebrnu medalju.

Kako je sedmogodišnja devojčica znala da je baš karate za nju?
Sećam se kao da je bilo danas.. Vraćala sam se iz škole i videla plakat kk. “Topličanin” , koji je vršio upis novih članova. Čim sam stigla kući izrazila sam želju da treniram karate, jer sam odmalena bila puna energije, borbena, i verovatno sam imala potrebu da svu tu energiju kanališem negde. Tata je odmah pristao, s obzirom da se i on u mladosti bavio aikidom, dok je mama više bila za “ne”, ali znalo se ko je glavni. Tako da sam davne 1995. godine krenula da treniram, i još uvek se trudim da ostanem u trenažnom procesu, jer me to baš ispunjava.

Treniraš skoro dvadeset godina. Koliko je bilo teško da pronađeš ravnotežu između karatea i školskih obaveza, studija?
Bilo je tu zaista mnogo prepreka, koje sam manje – više uspela da savladam. Trudila sam se da budem odličan đak i uspešna u sportu, što je ponekad teško uskladiti. Mama je postavljala uslove, tako da čim popustim u školi nije bilo treninga, što je za mene bilo nepodnošljivo. Jedva sam čekala kada će početi trening, bila sam definitivno mali fanatik..Ali kada nešto u životu želite i znate da je baš to ono što volite, uvek mogu da se usklade sve obaveze, samo je potrebno isplanirati svoje vreme. Kada sam upisala fakultet u Nišu, prve dve godine studiranja sam svakodnevno putovala za Prokuplje da odradim trening i vraćala bih se u Niš. Kasnije su obaveze postale mnogobrojnije, tako da sam i ja izostajala sa treninga, jer nisam htela da pređem da treniram za drugi klub. I kada bih otišla na trening dešavalo se da bude puno dece na treningu, pa sam tako i krenula da radim sa decom, pomagala treneru i zavolela trenerski rad. Kako je vreme odmicalo sve više sam se posvećivala drugoj deci, a za sebe prosto nisam imala vremena, trenirala sam samo za neko važnije takmičenje.

Bukvalni prevod sa japanskog za reč karate je „prazne ruke“ i odnosi se na  „borbu bez oružja u rukama“. Kako opisuješ taj osećaj? Kako to utiče na tvoje borbe na svim ostalim životnim poljima?
U karateu postoje borbe i kate. Trener me je nekako uvek forsirao da radim kate i volim da ih radim. Kata je, inače, borba sa zamišljenim protivnicima. Tu moraš biti potpuno skoncentrisan, treba biti stabilan, jer su balans i ravnoteža potrebni da bi svaki element kate izveo kako treba. Uglavnom su svi karatisti vrlo smireni i imaju strpljenja, što mnogo znači u zivotu. Mogu slobodno reći da mi je karate mnogo pomogao, naučila sam dosta  toga, mirnije donosim odluke, umem da prećutim, što ranije nisam mogla, nekako sam stabilnija i, što je najbitnije, puna pozitivne energije..

Koliko medalja te podseća na tvoje uspehe? Možeš li da izdvojiš neko takmičenje, pobedu ili poraz kao posebno podsticajno?
Imam preko sto medalja i naravno da su mi sve drage.. Tj. neke su bile, pošto se dogodio pre par godina incident u kući, izbio je požar i izgorele su mi 53 medalje.Kada me je mama pozvala da mi kaže za požar, nisam se ni setila da je pitam u kakvom je stanju kuća, već sam se rasplakala za medalje. U sećanju mi je najdraži poziv za reprezentaciju 2006. Godine, gde sam učestvovala u petodnevnim pripremama, ali nažalost klub nije bio u mogućnosti da me finansira, tako da nisam otišla na dalje pripreme. Ali svakako da su mi najdraži dani bili kada odemo na takmičenje, druženje sa svim tim pozitivnim ljudima, stečena prijateljstva, bez obzira da li je bila u pitanju pobeda ili poraz. I naravno da iz svakog poraza ili pobede možes da izvučes pouku. Najbitnije je biti uporan.

Šta donosi trenerski rad sa decom?
To je nešto najlepše, naročito volim da radim sa decom mlađih uzrasta J Oni su tako mali, a tako duhoviti, što verovatno ni sami ne znaju, ali me tako lepo nasmeju, tako da mi je puno srce kada imam priliku da radim sa njima. Rad sa starijom decom, pogotovo sa onima u pubertetu, jeste malo naporniji, zato što morate prvo da znate da im priđete, i da doprete do njih da biste mogli da uspostavite kontakt sa njima. Pošto mi se čini da su u tom periodu u nekom svom svetu i briga ih za sve. Treba imati strpljenja, jer silom se ništa ne postiže. Onog trenutka kada doprete do njih i postavite se na određen način prema njima, tj. način trener – sportista,  jer oni umeju i da zloupotrebe kada ste isuviše prijateljski nastrojeni prema njima, onda može lepo da se radi i da se napreduje u daljem usavršavanju.

Da dan traje dva sata duže Marina bi…
Da dan traje dva sata duže ja bih definitivno ta dva sata posvetila treningu, tj. treningu za sebe,  karateu,  jer mi nedostaje period kada sam imala vremena da odlazim svakodnevno na treninge i da mene neko trenira, a ja da slušam i da radim.

Zašto si ti  „crna ovca“?
Hahahaha, kada sam pročitala ovo pitanje lepo sam se nasmejala. A zašto mi je bilo smešno, ne znam da li da otkrijem tajnu?  Imam dvojicu kolega koji su mi vrlo dragi, upoznali smo se na fakultetu i još uvek se družimo. E, oni su mi dali nadimak “ovčica” zbog moje kovrdžave kose, još sam ja smedja – i  na kraju, stvarno ispadoh crna ovca.

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: Marina Jovanović

Izvor: http://blacksheep.rs

Pin It
-0001-11-30
ponedeljak, 09 decembar 2013 09:00

Ostavi komentar

Podrži i ti naš rad u stvaranju besplatnog sporta u Srbiji. Klikni na dugme Like Page

X Zatvori