Back BesplatanSport.com

Treće poluvreme: I sportisti su ljudi

(1 Glas)
Treće poluvreme: I sportisti su ljudi


Otkad je uvođenjem pravila igre napravljen rez između tuče i sporta sportisti su u najširoj javnosti sve češće doživljavani kao nadljudi, obavezni da u životu budu plementi koliko su u sportu izvrsni, pošteni na terenu koliko i u četiri zida svoje kuće. Svakoga ko je izneverio ideal, od Lensa Armstronga, Pistorijusa, do Tajgera Vudsa, javnost je kaznila mnogo više od “običnih” prestupnika, stavljajući im do znanja da moraju biti posebni i u privatnom životu.

Legendarni trener Ćiro Blažević, prisećajući se ovih dana utakmice koju su reprezentacije Jugoslavije i Hrvatske odigrale 1999. u Beogradu, opisivao je sportiste kao specifičnu vrstu ljudi. Objašnjavajući kako je u trenutku nestanka struje na stadionu Crvene zvezde svaki reprezentativac tadašnje Jugoslavije zagrlio i čuvao reprezentativca Hrvatske, Ćiro je dodao: „To su sportisti. Oni prave mostove, razrušene mostove, oni ne poznaju konflikt, rat i ubijanje –  to su osobine necivilizovanih ljudi... Sportisti neće nikada uraditi bilo šta što bi moglo dovesti do takve tragedije“.

Nešto drugačiju analizu uoči iste utakmice ponudio je nekadašnji selektor reprezentacije SFR Jugoslavije Ivica Osim. Govoreći o selektorima reprezentacija Hrvatske i Srbije Osim je naglasio: „Obojica su lideri i karakterne osobe. Da je rat, Štimac i Mihajlović bili bi prave vojskovođe“.

Ovakvo svojevrsno “učitavanje” karaktera u sportiste i sportistkinje je nešto čemu nisu skolini samo ljudi vezani za sport, nego i najšira javnost. U sport su po definiciji, na nivou ideje, ugrađene samo pozitivne vrednosti. „Sportsko ponašanje“ izraz je koji o tome dovoljno govori – samo pošteno, sve u granicama fer i poštene igre. Realnost je, međutim, daleko drugačija.

Sportizacija sporta

Norbert Elijas, nemački sociolog, uočio je da se u Evropi od XVII veka na polju igre i razbibrige počela odvijati jedna značajna promena. Tu promenu on je nazvao „sportizacija“ – reč je o nadiranju civilizacije i kodifikovanje onoga što se smatra sportskim ponašanjem. Nova pravila i sporazumi u različitim igrama nametnuli su samodisciplinu i podstakli suzbijanje nasilja u sportu.

Paradigmatski primer „sportizacije“ bio bi čuveni Kvinsberi pravilnik (Queensberry Rules) kojim su u boks, između ostalog, uvedene rukavice i nekolicina drugih pravila čime je u ovoj borilačkoj disciplini fokus odmaknut od nasilja. Spontano uživanje u tučnjavi i generalno visok nivo fizičkog nasilja u raznim sportovima postepeno su istisnuti uz paralelno razvijanje ideje o fer pleju.

Danas je sport makar u načelu, sinonim za fer plej. Rukovati se sa protivnikom, izbaciti loptu van igre kada se igrač ili igračica povrede, ustezati se od prljavih udaraca, štipanja i griženja – sve to je danas podrazumevajuće. Očekivaje da će se u igri poštovati pravila koja garantuju dostojanstven tretman protivnika, pomerili su sport od realnog životnog terena na kojem su moralne barijere fleksibilnije, ka pijedestalu, primeru na koji bi i u svakodnevnom životu trebalo da se ugledamo. Tako je sport postao paradigma pozitivnog ponašanja.

U toj evoluciji shvatanja sporta verovatno treba tražiti i odgovor na pitanje zašto su sportisti i sportistkinje, kad čine “grehove” kojima su skloni svi smrtnici, od društva mnogo oštrije i dočekani i odbačeni.

Sportski život u totalitetu

Javne ličnosti danas uglavnom ne mogu da sakriju svoj život od očiju javnosti. Ali dok se od na primer muzičara ne očekuje da budu uzor ispravnosti i moralnosti, sportisti su najčešće pod presijom da ispolje upravo ove osobine, i budu javno i oštro osuđeni, ako u tome pokleknu.

Nakon što je krajem 2009. godine otkriveno da je učestvovao u nekoliko skandala, koji su uključivala preljubu i vožnju u alkoholisanom stanju, Tajger Vuds, jedan od najplaćenijih sportista današnjice i najbolji golfer ikada izgubio je veliki broj sponzorskih ugovora. Raskinuti su uz pozivanje na kršenje etičkih i moralnih načela, bez ozbira što je Vuds bio jednako dobar sportista i pre i posle svojih, za “smrtnike” uobičajenih, izleta. Vuds se u više navrata javno izvinjavao za svoje ponašanje, ali ga je ono, kada se sve sabere, koštalo oko 22 miliona američkih dolara. Kompanijama poput Žileta ili Dženeral Motorsa njegove titule i rekordi najednom su postali drugorazredni u odnosu na negativnu auru koja se oko ovog sportiste pojavila u medijima.

Južnoafrički sprinter Oskar Pistorijus izazvao je veliku pažnju javnosti prošlog leta. U pitanju je prvi atletičar sa invaliditetom koji se na Olimpijskim igrama plasirao u polufinale trke na 400 metara. Kada je optužen za ubistvo svoje verenice, februara ove godine, rekordi su brzo skrajnuti u drugi plan. Bilbordi sa njegovim likom su neverovatno brzo uklonjeni sa ulica Južnoafričke Republike, a kompanije Najk i Oukli brže-bolje su suspendovale sponzorske ugovore koje su sa njim imale. Od junaka nacije i sveta, Pistojius je postao najprezreniji sportista planete. Nije reč o tome da se može poreći težina zločina za koji je optužen, ali je osuda tim jača što je javnost smatrala da iza nadljudskih rezultata mora stajati moralni polubog.

Zbog afere sa suprugom svog saigrača iz reprezentacije, Džon Teri, fudbaler londonskog Čelzija i reprezentativac Engleske je pored novca ostao i bez kapitenske trake u reprezentaciji. Iako se Teri kao vođa tima na terenu uvek ponašao veoma pozitivno i profesionalno, Fabio Kapelo, tadašnji selektor nacionalne selekcije Engleske, odlučio je da ovog fudbalera ukloni sa mesta kapitena.

Pol Gaskojn, čuveni engleski fudbaler oduvek je važio za temperamentnu ličnost. Mediji su non stop vagali čemu bi dali prednost: tome što je odličan fudbaler ili običan divljak - kao da istovremeno ne može biti i jedno i drugo.
 
                 

Uzmimo na primer sportiste koji su koristili nedozvoljena sredstava zarad postizanja boljih rezultata ili nameštanja utakmica. Lens Armstrong je isprva slavljen ne samo kao pobednik biciklističkih trka već i pobednik nad teškom bolesti. Posle priznanja da je koristio nedozvoljene supstance tokom takmičenja njegova popularnost drastično je opala.

No, ako je i razumljivo da budemo šokirani i ljuti kada se ispostavi da nas je, na primer, Lens Armstrong prevario i svoje rezultate ostvario pomoću nedozvoljenih sredstava, ostaje nejasno zašto javnost očekuje da se sportisti ponašaju „sportski“ i u privatnom životu.

Deluje kao da je u pitanju jedna specifična vrsta voajerizma. Putem medija mi smo duboko uvučeni u živote najboljih sportista i sportistkinja. Televizijski prenosi takmičenja omogućavaju nam saživljavanje sa akterima – kamera hvata, a režija ponavlja najsitnije detalje, trenutke prepune emocija, radost ili bol takmičara, svaki fizički kontakt, ali i slavlje i tugu gledalaca na tribinama. U intervjuima i na konferencijama za medije najčešće se traga za nekom vrstom lične ispovesti. Zahtevaju se osećanja i to više nego neke tehničke pojedinosti vezane za rezultat. Potpomognuti medijskom industrijom mi konstruišemo predstave o idealnom sportisti u svakom pa i najsitnijem aspektu njegovog ili njenog života i puni lažnog morala često ih optužujemo za nešto što i nama samima jedva da zamerimo.

Vladimir Simović B&F 96, april 2013.

Pin It
-0001-11-30
četvrtak, 03 oktobar 2013 07:59

Ostavi komentar

Podrži i ti naš rad u stvaranju besplatnog sporta u Srbiji. Klikni na dugme Like Page

X Zatvori