Back BesplatanSport.com

OLIMPIZAM I SOCIJALNI DARVINIZAM 1. deo

(0 glasova)
OLIMPIZAM  I  SOCIJALNI  DARVINIZAM 1. deo

Foto: banksy.co.uk

Pjer de Kuberten pronašao je u Engleskoj, kao i mnogi drugi pripadnici bogataške mladeži Francuske druge polovine XIX veka, neprikosnoveni uzor. Ono sam čim se Kuberten zanosio nije bio engleski parlamentarizam i emancipatorske ideje, koje su stvorene u Engleskoj kao kolevci kapitalizma i najrazvijenijoj kapitalističkoj zemlji, već njena imperijalna moć. Kuberten odlazi u Englesku sa željom da otkrije tajnu engleske kolonijalne ekspanzije da bi doprineo obnavljanju “nacionalne snage” Francuske i pokrenuo je u nova kolonijalna osvajanja. U svojim predolimpijskim javnim nastupima Kuberten govori kao zagriženi nacionalista. Njegovi politički pamfleti završavaju se pokličem: “Vive la France!”. Kubertenov fanatizam nije samo posledica kompleksa ponižavajućeg poraza koji je Francuska doživela u ratu sa Pruskom (1870. godine), već pre svega izraz želje da se vladajućoj “eliti” omogući da nesmetano uvećava svoje materijalno bogatstvo u kome je Kuberten video osnov društvene moći i stabilnosti vladajućeg poretka. Lutajući po Engleskoj sa željom da pronađe izvorište kolonijalne moći britanske imperije, Kuberten je naišao na knjigu “Školski dani Toma Brauna” (“Tom Brown’s Schooldays”) u kojoj je Tomas Hjuz, učenik engleskog reformatora i direktora škole u Ragbiju Tomasa Arnolda, izložio na svoj način pedagošku doktrinu svog učitelja. Kuberten će doći ne samo do zaključka da je Tomas Arnold sa svojom pedagoškom reformom u Ragbiju, koja se proširila po Engleskoj, “postavio kamen temeljac britanske imperije”, (1) već i do toga da je Arnold osnivač nove filozofije u kojoj je u potpunosti otelotvoren socijalno darvinistički i ekspanzionistički duh koji je, po Kubertenu, vladao u engleskom društvu – koji je postao integrativna duhovna snaga vladajuće imperijalne “elite” Britanije i kao takva izazov za vladajuću “elitu” evropskim kolonijalnih metropola. Kuberten: “Ako počnemo da proučavamo istoriju našeg stoleća, naići ćemo na moralnu pometnju stvorenu zahvaljujući otkrićima industrijske nauke. U životu se dešavaju značajne promene, i ljudi osećaju da tle ispod njihovih stopala neprestano podrhtava. Nema ničega u šta mogu da se pouzdaju, jer se sve oko njih pokreće I menja: u svojoj pometenosti kao da traže neku protivtežu materijalnim snagama koje poput kiklopskih bedema izrastaju oko njih, tumarajući nastoje da napipaju bilo koji elemenat moralne snage koji leže raštrkani po svetu. Smatram da je to filozofski izvor izvanredne renesanse telesnog u XIX veku. (….) Tada je došao Tomas Arnold, najveći učitelj modernih vremena, kome više nego ikome drugom pripada zasluga za današnji napredak i čudesnu ekspanziju njegove zemlje. S njim je sport uveliko prodro u javnu školu i preobrazio je, a od dana kada je prva generacija koju je on stvorio otišla u svet, britanska imperija dobila je novi izgled. Verovatno da ne postoji tako očigledan primer istine da šaka odvažnih ljudi može da izmeni čitavo društvo.” (2)

             Kuberten polazi od toga da je moderno doba oduzelo smisao životu. Međutim, on ne traži rešenje za “moralnu pometnju” koja vlada u društvu i “protivtežu materijalnim snagama” u sferi umnosti, već u sferi antiumnog osvajačko-tlačiteljskog aktivizma koji u sebi integriše ne samo rezultate tehničkog razvoja, već i industriju i nauku i sa kojim se uklanja sama potreba za postavljanjem pitanja o smislu života. Koristeći se iskonstruisanim mitom o Arnoldu, Kuberten nastoji das uspostavi duhovni pokret koji odbacuje emancipatorske tekovine evropske kulture i modernog društva, i koji treba da označi “novi” početak u razvoju evropskog društva i civilizacije uopšte. Kubertenov prokrustovski odnos prema Arnoldu ukazuje na to da Kubertenu nije bilo stalo do celine Arnoldove misli, već do onoga što pruža mogućnost za uspostavljanje nove vladajuće ideologije koja odgovara progresističkom duhu novog doba i ekspanzionističkim težnjama evropskog kapitalizma i  koja ne trpi bilo koja (umna i moralna) ograničenja. On do ekstrema dovodi Arnoldovu pedagogiju, po kojoj jači imaju pravo da golom silom primoraju slabije na pokornost, i od nje stvara univerzalni princip društvenog života. Kubertena ne zanima krajnji cilj Arnoldove pedagogije, stvaranje “mišićavih hrišćana”, već kako da upotrebom sporta, kao otelotvorenja nesputanog dejstva socijalno darvinističkih zakona, stvori novu “gospodarsku rasu” kojoj poverava zadatak da stvori “novo (pozitivno) društvo” u kojem će biti uspostavljena totalitarna vlast buržoaske “elite” nad radnim “masama”, “nižim rasama” i ženama.

              Govoreći o Kubertenovom odnosu prema Arnoldu, Iv Pjer Bulonj konstatuje: “Kuberten je toliko očigledno prihvatio Arnoldove teorije zato što je njegova društvena sredina tada nastojala da u sebi probudi težnju za sticanjem moći. Jačanje mišića, umeti hteti, imati smelosti, izlagati se opasnosti – eto o čemu se tada govorilo u francuskim političkim i vojnim krugovima, ali to je pomalo predstavljalo izraz jedne želje, težnje za sprovođenjem jedne patricijske reforme naravi. E, upravo tu atmosferu strogosti i naprezanja mišića i volje Kuberten je otkrio u Ragbiju, Kembridžu i Itonu, i taj elitizam je potpuno prihvatio.” (3) Arnoldov stav, da “nije neophodno da ima tri stotine, sto, pa čak ni pedeset učenika, ali je neophodno da svi njegovi učenici budu hrišćani-džentlmeni” Kuberten, po Bulonju, tumači na sledeći način: “Uvek se ima u vidu elita, jer je doprinos vrsne i malobrojne falange neuporedivo veći od doprinosa mnoštva ljudi osrednjih sposobnosti; prema tome, sve ustanove teže da još daju onima što već imaju, kao što stoji u Novom zavetu.” (4)  Ova “utilitarna filozofija”, nastavlja Bulonj, “teži, zacelo, da izgrađuje samožive jedinke, i Kuberten nema nikakvih iluzija u tom pogledu, jer je sam rekao da se “praktični smisao engleskog učenika često graniči sa samoživošću”.” (5) Ali, Kuberten “preuzima odgovornost za to što prihvata tu filozofiju” i to iskazuje na sledeći način: “Za stidljivog, slabog, apatičnog čoveka, život je nepodnošljiv… Nigde odabir nije tako nemilosrdan kao u školi. Postoje dve različite vrste ljudi: soj ljudi što drugima pravo gledaju u oči, ljudi snažnih mišića u čijem se držanju ogleda samopouzdanje, i soj bolešljivih ljudi s rezigniranim i skrušenim izrazom lica, koji se drže kao poraženi vojnici. E pa, u koledžima je kao i u svetu: slabe ličnosti bivaju odstranjene; takvo vaspitanje koristi samo jakim ličnostima.” (6)

               Arnoldova koncepcija je "kroćenje" socijalnog darvinizma putem hrišćanskog moralizma; Kuberten zamenjuje hrišćanstvo olimpizmom koji postaje obogotvorenje socijalnog darvinizma: iz modernog olimpijskog agona odstranjena je kako borba između dobra i zla, tako i borba za slobodu. Međutim, Kuberten je osakatio i tako redukovani socijalni darvinizam i prilagodio ga svojoj političkoj koncepciji. On je "prevideo" da prirodna selekcija, što znači evolucija živog sveta na koju se on neprestano poziva, podrazumeva borbu životinja za opstanak koja uključuje suprotstavljanje slabijih jačima - što je osnov "kosmičke pravde" koja se sastoji u pravu svega što postoji da se bori za svoj opstanak. Upravo je borba za opstanak slabijih suprotstavljanjem jačima ono što Kuberten putem svoje "utilitarne pedagogije" nastoji da odstrani. Kubertenov progresistički evolucionizam postaje ne samo obračun s dijalektikom istorije, već i s dijalektikom prirode. Osnovni razlog za ovakvo Kubertenovo, po kriterijumima njegove koncepcije, kontradiktorno opredelenje je novi kvalitet ljudskog "soja potčinjenih": sposobnost i spremnost da se ujedine i da tako ujedinjeni postanu snaga koja je u stanju da se obračuna ne samo s vladajućom "elitom" moćnih, već i da stvore novi svet. Da bi iz društva uklonio borbu za slobodu, Kuberten je iz prirode odstranio borbu slabijih za opstanak. Bespogovorna pokornost slabijih jačima, koja je u potpunom protivrečju sa logikom bellum omnium contra omnes koja vlada u "prirodnom stanju", alfa i omega je Kubertenovog olimpijskog "pacifizma". Zbog toga je Kuberten protiv bilo kakvih oblika sindikalnog i političkog organizovanja radnika. Strah od ujedinjenih snaga potlačenih, koje on svodi na "masu", izvorište je njegovog fanatizma i osnov njegove političke strategije. Kuberten koristi socijalno darvinističku doktrinu kao sredstvo sa kojim treba da se opravda tiranija moćnih nad slabijima, istovremeno nastojeći da spreči da se, upravo na temelju dejstva socijalno darvinističkih zakona, ugrozi neprikosnovena vladavina aristokratske i buržoaske "elite". Praktično, Kuberten nastoji da obezbedi privilegovani položaj bogataškoj oligarhiji u odnosu prema "prirodnim zakonima" na kojima se temelji njena vlast. Borba za opstanak ne može više da ugrozi dominirajući položaj vladajuće klase (rase), već može samo da ga potvrdi. Tačnije, vlast buržoaske "elite" je "činjenica" koja predstavlja konačni rezultat dejstva socijalno darvinističkih zakona. Olimpizam, shodno tome, nije sredstvo za globalizovanje principa bellum omnium contra omnes, već je sredstvo kojim vladajuća "elita" treba da "nauči" potčinjene da poštuju poredak koji se zasniva na "pravu jačega". Olimpijsko "prosvetljivanje" postaje proizvodnja podaničkog karaktera i rasno inferiorne svesti. Istovremeno, takmičenje potčinjenih na sportskom polju sa njihovim gospodarima postaje kompenzacija za odricanje od borbe za slobodu.

(1) "Olympia" - iz 1929. Kod: MacAloon 80.s. Kuberten ide toliko daleko u veličanju značaja Arnoldove pedagoške reforme za "britansku obnovu" da za nju kaže da "dejstvuje kao svojevrsni radijum". (Pierre de Coubertin, Pédagogie sportive, 45.s. J. Vrin, 1972, Paris, Prvo izdanje, 1919.)
(2) Pierre de Coubertin, The Olympic Idea, 8.s.
(3) Iv Pjer Bulonj, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, 78, 79.s. Narodna knjiga, Beograd, 1984.
(4) Isto, 79.s.
(5) Isto, 79.s.
(6) Isto, 79.s.

Pin It
Ljubodrag Duci Simonovic

„Politika, manipulacija, novac, nasilje, smrt, destrukcija-to su izrazi koji simbolizuiju savremeni sport i olimpijski pokret. Nastojanje vladara sveta da putem spektakularnih sportskih predstava spreče da se sve veće nezadovoljstvo potlačenih radnih slojeva usmeri ka rušenju kapitalističkog poretka, i sve bespoštedniji ekonomski rat koji se na svetskom prostoru vodi između najmoćnijih kapitalističkih koncerna koje su pretvorili sport u svoj reklamni pano-predstavlja spiritus movens savremenog sporta. Sve veće sume koje dobijaju savremeni gladijatori odgovor je vladajućeg poretka na sve veću bedu u kojoj živi sve veći deo čovečanstva. Ne samo da je sport u potpunosti integrisan u proces reprodukcije kapitala, već je…

Adresa sajta https://ljubodragsimonovic.wordpress.com/
2015-07-27
četvrtak, 23 jul 2015 00:00

Ostavi komentar

Podrži i ti naš rad u stvaranju besplatnog sporta u Srbiji. Klikni na dugme Like Page

X Zatvori