Back BesplatanSport.com

Odlomci iz knjige Španija od našeg dopisnika

(0 glasova)
Odlomci iz knjige Španija od našeg dopisnika


 Vraćanje jedne perike
SANTJAGO KARILJO "PO DRUGI PUT" MEĐU ŠPANCIMA


...Dve decenije i nisu neki period koji potpada pd kriterijum ’’istorijske distance sa koje se ocenjuju dogadjaji iz prošlosti, ali u Slučaju španske tranzicije, odnosno mirnog i prilično efikasnog prelaska iz jednog totalitarnog režima u sistem moderne parlamentarne demokratije, reč je o veoma intenzivnom periodu punom događaja tako da se pojam ’’istorijske distance’’ ovde može uzeti u nekoj pomalo ’’skraćenoj varijanti’’. Slučaj o kome će ovde biti reći i koji je ovih dana dobio zapažen publicitet u zemlji u vezi je sa dogadjajem od pre nepunih 20 godina, što zaista nije neka ’’distanca’’ ali je vrlo ilustrativan za sve ono što se te dve decenije dogodilo u Španiji.
   Vest glasi: Ministarstvo unutrašnjih poslova pozvalo je Santjaga Karilja, bivšeg lidera španskih komunista, a danas penzionera daleko od vrha političke scene, i na ’’prigodnoj svečanosti’’, u atmosferi punoj dobrog raspoloženja, humora i nadasve tolerancije, predalo mu čuvenu periku sa kojom je 22. decembra 1976. uhapšen u Madridu.
   Događaju su prisustvovali glavni protagonisti, sam Kariljo i ondašnji ministar unutrašnjih poslova Martin Vilja, u ono vreme oličenje frankizma. Sastanak je organizovao sadašnji ministar unutrašnjih poslova, Major Oreha, koji je od svega napravio medijski događaj prve vrste.
   Čitava stvar je moguća pošto je neki službenik Ministarstva nedavno, prevrčajući neke ormane, našao kesu u koju je bila stavljena ’’najčuvenija španska perika’’ da bi potom bila zaboravljena. Kolega Bora Lalić, ondašnji dopisnik Tanjuga iz Španije i svedok najvažnijih događaja španske tranzicije, zapisao je u svojoj knjizi ’’Čudo se dogodilo u Španiji’’ da je posle Kariljovog hapšenja ’’perika nestala bez traga’’.
   Izneo je pretpostavku da je ili negde u ’’policijskim skrovištima’’ ili u vlasništvu nekog agenta koji ju je možda prisvojio ’’verujući da će jednog dana imati i pozamašnu muzejsku vrednost’’. Ispostavilo se da je tačna bila prva varijanta.....
(Naša borba, oktobar 1996)
Barselona

ODLAZAK JEDNOG MAJMUNA

...Ako vas put nanese ovih dana u Barselonu, ne propustite priliku da posetite ovdašnji zoološki vrt. Njegov najpoznatiji stanovnik još od 1966, kada je donet kao trogodišnje mladunce, opštepoznati beli gorila, živi svoje poslednje dane. U dubokoj starosti od 40 godina, što odgovora ljudskom dobu od 80, umire od raka kože. Veterinari kažu da je ta bolest kod majmuna do sada bila apsulutno nepoznata, ali beli gorila nije bilo kakav majmun i biće da njegova boljka ima neke veze sa belom bojom njegove dlake, iznikle nekim čudesnom, neobjašnjivom igrom prirode.
Jednostavno, rođen je beo. Datum i godina, iz razumljivih razloga, nikada nisu mogli biti utvrđeni, ali kada ga je u novembru 1966. u džungli, na granici Ekvatorijalne Gvineje i Kameruna, našao katalonski lovac Đordi Sabater Pi, procenjeno je da je imao između dve i tri godine. Pi ga je odneo u jedan obližnji istraživački centar koji je bio povezan sa Zoološkim vrtom u Barseloni. Sledeči logičan korak bilo je njegovo prebacivanje u Barselonu, gde je odmah postao opšti ljubimac a ubrzo i glavna atrakcija zoo-vrta. Jednom je čuvar zaboravio da zatvori vrata, “albino” je izašao napolje i prošetao vrtom. Kada je sreo čuvare, ne zna se ko je bio više uplašen, oni ili on. Sve se završilo mirnim povratkom. Što je bivao stariji, postajao je veća zvezda. Kao da je znao ili osećao da je drugačiji, da su sve oči uprte u njega, da su svi ispred njegovog prostranog, zastakljenog kaveza došli baš njega da vide. Ponekad je bio “ljubazan”, spreman na “poziranje” ili neku vrstu “komunikacije” sa svojim obožavaocima, ali je znao da bude i kapriciozan, namčorast, čak i ljut. Dešavalo se da publici jednostavno okrene leđa i da tako satima nepomično sedi, meditirajući ili grickajući svoje zelene grančice. Ponekad čak nije hteo ni da izađe iz “kuće” u prostranom kavezu u kome je oduvek bilo po nekoliko njegovih “verenica”.
(Vreme, 07.10.2003.)
Pamplona: San Fermin

ZA SVE JE KRIV HEMINGVEJ

....Džonatan Masi, 24-godišnji momak iz Kanzasa, ima nekoliko "sličnosti" sa Hemingvejem: prvo, Amerikanac je. Drugo, novinar je. Treće, u Pamplonu je, kao i većina njegovih zemljaka, stigao zaintrigiran legendom koju je o Pamploni i San Ferminu svojevremeno ispisao slavni književnik. Sve sličnosti tu prestaju, ali uzročno-posledična veza je i dalje tu. Masi je verovatno o svemu ponovo razmišljao dok se u pamplonskoj bolnici oporavljao od teške povrede koju mu je naneo jedan od koliko razjarenih toliko i uplašenih bikova koji za sedam sanferminskih dana učestvuju, zajedno sa ljudima, u neobičnoj trci ulicama Pamplone, od glavnog gradskog trga do arene za borbu sa bikovima. Iako je detaljno čitao Hemingveja, smetnuo je s uma jedno od osnovnih uputstava koje je sigurno negde citirao i slavni pisac: ako već hoćete da trčite ispred bikova, morate biti adekvatno odeveni i obučeni. Iskusni savetuju patike, lake pantalone, košulju ili majicu sa crvenom maramom oko vrata i obaveznim novinama u ruci kojima se maše ako bik krene baš ka vama. Masi je hteo da trči sa rancem na leđima i fotoaparatom u ruci. Hteo je "ekskluzivnu" sliku i "ekskluzivnu" priču iako je o fenomenu "San Fermin" već toliko toga ispisano da je "ekskluziva", osim ove vrste, sa završetkom u bolnici, gotovo nemoguća. Samo u prva tri dana ovogodišnje "fieste" bilo je 140 teže i lakše povređenih, konačan bilans od oko 250 povređenih smatra se "normalnim prosekom"što za oko 170 članova specijalnih lekarskih ekipa nije nije bio veći problem.
(Vreme, 08.03.2003.)
Španija obeležila 75 godina od gradjanskog rata

JOŠ UVEK SE MIRE

...Tog tragičnog 18. jula 1936. Hose Luis Rodrigez Vinjas imao je samo 16 godina i živeo je u jednom selu blizu Badahoza. Alfredo Salas Viu bio je tek godinu stariji i bio je stanovnik Madrida.U Građanskom ratu koji je, zvanično, počeo tog 18.jula 1936. našli su se na suprotnim stranama, Alfredo je posle obuke postao pilot republikanske vojske dok su Hose Luisa jednostavno pokupili i regrutovali za Frankovu vojsku čim je 1938. napunio 18 godina. Na kraju rata ušao je u Madrid na strani pobednika. Ovog 18.jula, 75 godina kasnije, Alfredo i Jose Luis, duboko u desetoj deceniji, bili su protagonosti naslovne strane nedeljnog dodatka "El paisa". Srdačan zagrljaj dvojice staraca koji simbolizuju nekadašnje dve Španije imao je jasnu poruku: nacionalno pomirnje je  moguće, bez obzira što su obojica ostali na svojim ideološkim uverenjima iz burne mladosti:
- I da znaš, i dalje sam ubeđeni frankista-rekao je Hose Luis Alfredu koji mu je uzvratio:
- I ja sam i dalje republikanac, mada umereni...
Nisu se poznavali sve do slikanja za pomenutu reportažu. Našli su se, kao i mnogi Španci, na dve strane u komplikovanom vremenu koje je dovelo do poslednjeg velikog ideološkog rata, mada su u igri, kao i uvek kada je rat u pitanju, bili i drugi,  važniji interesi. Španija je odavno zalecila rane iz Građanskog rata, ali posledice se još uvek osećaju. Brojne masovne grobnice koje se gotovo svakodnevno otvaraju i bolno diraju u samo zalečene rane svedoče o vremenu brutalnosti, mržnje, zločina, zabluda, ekstremizma...Cena je bila žestoka. Iako zvanična cifra stradalih nikada nije utvrđenja, istoričari polaze od oko 500.000 mrtvih a neke procene dodaju još toliko umrlih od posledica rata, pre svega zbog teških socijalnih prilika i neadekvatne medicinske pomoći. Broj nestalih procenjen je na oko 100.000. Mnogi su streljani po kratkom postupku, na montiranim sudskim procesima ili čak i bez njih. Baltazar Garson, dugogodišnji državni tužilac, smatrao je da je pobednička (Frankova) strana počinila genocid tokom Građanskog rata i pokušao je to pravno da kanališe, ali je -u igri paragrafa iza kojih je politika-sam završio na optuženičkoj klupi, razvlašćen i optužen za zloupotrebu službenog položaja. Njegoiv slučaj, koji baš ne služi na čast španskom pravosudnom sistemu, još uvek se povlači, baš kao što se povlače i posledice onoga što se u zemlji dešavalo pre  sedam i po decenija. Španska vlada je 26.decembra 2007. usvojila „Zakon o istorijskom sećanju“ koji, u najkraćem, ima za cilj definitivan raskid sa ostacima frankizma i koji svima koji su tokom Građanskog rata i diktature bili izloženi nepravednim suđenjima omogućava bar moralnu rehabilitaciju. Međutim, u praksi još uvek širom Španije postoji oko 2000 simbola (ulice, trgovi, grbovi, ukrasi...) iz doba frankizma. Mnogi misle da će njihovo uklanjanje ići još sporije kada na vlast, najkasnije u martu iduće godine mada se govori i o mogućnosti prevremenih izbora krajem novembra, dođu "populisti" iz sada opozicione "Narodne partije". Kao i sve partije desnice ili desnog centra, "narodnjaci" su mnogo "otporniji" na događaje iz prošlosti i sigurno im borba protiv ostataka frankizma neće biti prioritet. Istina, sa ekonomnskom krizom koju će naslediti-naravno, pod uslovom da pobede, što danas izgleda kao neminovnost-imaće lepo opravdanje da ima prečih stvari od otvaranja grobnica i kopanja po prošlosti...
(NIN,28.07.2011)
Fenomen Mesi

NOGO-ARTIZAM

...Ne bi se moglo reči da je pravac novijeg datuma, šta više njegove korene treba tražiti u drugoj polovini 19. veka kada je nastao na tlu Engleske a zatim se polako širio i osvajao svet, ali kao i svakoj novoj kreativnoj aktivnosti bilo je neophodno vreme da ljudi prihvati, prepoznaju i priznaju novu vrstu umetnosti. Bilo je mnogo poteškoća i nerazumevanja, od teorije da je reč o „primitivnom vidu zabave“ do prigovora da su autori  ljudi „ograničenih sposbnosti“, ali popularnost  novog načina izražavanja ljudskog umeća  već 30-tih godina 20. veka otklonila je svaku dilemu o vrednostima onoga što bismo danas mogli da krstimo kao „nogo-artizam“ ili u skraćenoj verziji „nogo-art“.
Kao i u svakoj umetnosti, trebalo je da se pojave veliki majstori pa da se shvati sva veličina  „umetnosti izražavanja nogom“. Od sredine pedesetih godina prošlog veka velikani „nogo-artizma“ bili su Di Stefano, Pele, Krojf i Maradona, četvorica koja se smatraju najboljim svih vremena, ali početkom 21. veka pojavio se još jedan Argentinac (Di Stefano i Maradona su takođe Argentinci) po imenu Lionel Mesi koji preti da ih sve nadmaši, ako već nije. Reč je o umetnicima različitih generacija što znatno otežava poređenje, to je isto ili slično kao da poredite Rubensa i Rembranta, Velaskeza i Goju, Pikasa i Dalija...Uz sličnosti idu i razlike. Zajedničko im je da su bavili istom umetenošću, razlike proizilaze iz načina izražavanja, sitnih detalja koji svakom od majstora daju sopstveni pečat a finalni rezultat je uvek isti-fenomenalno delo.“Nogo-artisti“ stvaraju na otvorenom prostoru, obično na zelenoj podlozi pravouganog oblika najmanjih dimenzija  60x90 metara. Uglavnom rade u grupama, najcešće po 11, ali sa naglašenim individualizmom i pojedinačnim majstorstvom koje se najčešće ceni više od kolektivnog jer svaka grupa i svaki stil moraju da imaju lidera.Traži se što bolja tehnika, odlučnost, hrabrost u izrazu, kreativnost, upornost, raznovrsnost...Njihova dela se masovno gledaju a velika im je prednost što su popularna među oba pola i što su lako razumljiva i za decu od 7-8 godina....
(NIN,15.03.2012.)
 
Izvor: www.viseodsporta.com

Pin It
-0001-11-30
sreda, 08 oktobar 2014 00:00

Ostavi komentar

Podrži i ti naš rad u stvaranju besplatnog sporta u Srbiji. Klikni na dugme Like Page

X Zatvori