Back BesplatanSport.com

Razlika između borilačkih sportova i borilačkih veština

(4 glasova)
Razlika između borilačkih sportova i borilačkih veština

Da bismo stekli pravi uvid i dobili potpuno obljašnjenje razlika između borilačkh veština i borilačkih sportova, moramo se vratiti kroz istoriju i razmisliti o motivima njihovog zasebnog nastanka i razvoja. Istorijski gledano, tri različita staleža ljudi primenjivali su i razvijali borilačke veštine, i to vladajuća klasa, vojnici i seljaci. Vojsci je naravno bio potreban trening pre svega sa oružjem, ali i trening goloruke borbe (u slučaju da izgube oružje u borbi) jer njihov osnovni zadatak jeste da štite zemlju od neprijatelja ili da idu u nova osvajanja. Vladajuća klasa je trenirala borilačke veštine zbog discipline i razvijanja volje, učenje strategija borenja i da bi imali više šanse da se odbrane od pokušaja atentata. Seljaci ili najniža klasa trenirali su da bi se zaštitili od napada razbojnika i vojske. Na primer, u starom Japanu određeno vreme je seljacima bilo zabranjeno da nose oružje, dok ih je vojska (samuraji) često ugnjetavala. Tako se goloruki način borenja više razvijao, a pojedina poljoprivredna oruđa su poprimala oblik oružja. Na taj način nastajali su novi stilovi borenja i nove vrste oružja, kao što je kama1 , nunchaky2 ,kunai3, toami4 itd.

Poenta svega jeste da je prvobitna svrha borilačkih veština bila treniranje metoda borenja koje su bili najefikasnije u ratu, samoodbrani od vojske, atentatora ili razbojnika, sa osnovnim ciljem preživljavanja po svakoj ceni. U tim vremenima postojale su i neke vrste takmičenja, ali cilj je bio naučiti bolje se boriti, pre nego pobediti. Promene u većini borilačkih veština nastaju oko 1900-te godine gde je fokus više na duhovnim i mentalnim ciljevima, pre nego na ratničkim. Tako većina borilačkih veština danas ima za glavni cilj razvoj individue. Stoga većina veština koje su poprimile naličje sporta danas ima nastavak „Do“ na kraju svog imena. „Do“ znači umetnost, put ili metoda. Tako postoje judo, karate-do, taekwondo, aikido, kendo itd. Nasuprot tome ostale veštine, koje su zadržale i cilj borenja bez pravila, često imaju nastavak jutsu na kraju, kao na primer ninjutsu, ju-jutsu, ken-jutsu, aiki-jutsu itd.

Da se primetiti da se predhodni pasusi odnose pre svega na istočnjačke borilačke veštine i to Japanske, ali slična je situacija bila i na Zapadu, počevši od perioda Antičke Grčke u kojoj se javljaju prvi zapisi o borenju bez oružja, koja su imala skoro sva naličja današnjih sportskih takmičenja (misli se pre svega na tzv. pesničenje i rvanje). Poznate su priče o Olimpijskim pobednicima i junacima, ali i o gubitnicima koji su davali svoje živote u ovim surovim borbama, i to sve u cilju pobede po svaku cenu. Kao što se vidi, takmičenja na istoku i na zapadu nisu imala iste motive i nisu sadržala u sebi iste moralne i kodeksne vrednosti. Međutim, ovim polako zalazim u neku drugu, ali blisko povezanu temu, koja je više vezana za razlike između zapadnog i istočnog čoveka, što sada ne predstavlja cilj i zahteva drugu priliku. Rečenicom „slična je situacija bila i na zapadu“ mislio sam pre svega na to da niko ne može poreći da su borilačke veštine, bile one istočnjačke ili zapadnjačke, nastajale i razvijale se pre svega u doba rata, a borilački sportovi u doba mira. Iz ove činjenice proizlaze i njihove osnovne razlike.

Pošto sam se dotakao pojma takmičenje i skromno zašao u istoriju nastanka borilačkih veština, sada ću detaljnije opisati karakteristike i naličja sporta. Njegov osnovni cilj jeste pobediti protivnika, pod okriljem određenih pravila. Sport je postao pravi sociološki fenomen savremenog društva, a takmičenja su postala prave senzacije u očekivanju publike da utakmica ili meč budu interesantni i da njihov favorit pobedi. Sport ima za cilj da poboljša i razvije potencijale i sposobnosti čoveka, kroz učenje da se takmiči do pobede časno i pošteno, što je, moram dodati, danas u profesionalnom sportu sve ređe, što ga svrstava u zasebni fenomen proučavanja od strane mnogih teoretičara sporta.

Danas borilački sportovi, koji su nastali od borilačkih veština, imaju sva naličja drugih sportova. Postoji skup pravila i ljudi koji se u okviru njih takmiče. Pravila su postavljena zbog sigurnosti, sa naglaskom dozvoljenih tehnika koje bi trebalo da budu efikasne ali i uzbudljive i korektne. Tu su i podele takmičara po polu, godinama, težini i nivou veštine kako bi borba bila što više izjednačena. Mnogo tehnika je izbačeno i više se ne podučavaju, a samim time i ne koriste iz bezbednosnih razloga na mečevima. Često se pravila menjaju da bi borba, pre svega, bila interesantnija. U modernom tae-kwon-dou i karateu zabranjeni su udarci rukama u glavu, ali ne i nogama, tako da u meču možemo videti dosta uzbudljivih udaraca nogama. Džudisti više ne moraju da paze na udarce, a bokseri ne moraju da brinu o udarcima nogama i bacanjima, i sve opet radi toga da bi borba bila interesantnija.


Sada ću se osvrnuti na trening borilačkih veština čija je poenta steći primenljive veštine borenja u svakoj situaciji. Kada se borimo za svoj život, poslednja stvar koja nam je na pameti jeste da borba bude poštena. Želimo da steknemo što više prednosti u našu korist koliko je to moguće. I najverovatnije je da ako Vas neko napadne, on će takođe želeti svaku prednost na svojoj strani, tako da je trening samoodbrane usmeren, ne na borbu sa protivnikom u istoj težinskoj kategoriji, već sa protivnikom ili protivnicima različitih težina, visina, godina i pola, kao i različitog borilačkog stila, iskustva i znanja. U borbi za život želimo da naučimo da steknemo svaku prednost koju možemo, te je neophodno naučiti da se borimo „prljavo“, da koristimo bilo šta kao oružje iz naše okoline, kako da se prilagodimo i preživimo u svakoj novonastaloj planiranoj ili neplaniranoj  situaciji. U sportu smo podvrgnuti pravilima i ne smemo ništa koristiti što ne poseduje i naš protivnik u vremenski ograničenoj borbi. Realna borba je nepredvidljiva i Vi ne možete znati ono što protivnik zna i da li ima neko oružje, da li je sam, koliko će borba da traje, itd. Zbog obimnosti nepredvidljivih faktora i sam trening borilačkih veština jeste kompleksniji u svakom aspektu pripreme i metodologije učenja.

Jedan od ciljeva koji su borilačkim veštinama i borilačkim sportovima zajednički, ili bar veoma slični, jeste razvoj ličnosti. I trening u borilačkim veštinama uključuje razvoj poštovanja, časti, integriteta i moralnih vrednosti. Tehnike i taktike koje se uče u borilačkima veštinama jesu deo životne igre u kojoj nema pravila, namenjene su neizbežnoj borbi kada je život Vama ili Vašim bližnjima ugrožen. Prema pravilima borilačke organizacije „Buđinkan“5 , kriminalci i lica sa kriminalnom prošlošću ne smeju biti podučavani principima, tehnikama i taktikama ninđucua. Na taj način integralni deo treninga u borilačkim veštinama sadrži u sebi trening moralnih i etičkih kodeksa. Kada se smemo boriti, a kada ne, možda je jedan od najvažnijih (kodeksa). Sport, generalno, ne mora uvek uključivati moralni trening, dok je za veštine to obavezno po prirodnim načelima.

Napisani članak je namenjen pre svega čitaocima koji nisu iz sveta borenja, bez namere veličanja, kritikovanja i izdvajanja određenih borilačkih sportova i borilačkih veština već sa ciljem prikaza značajne razlike među njima u ciljnim, filozofskim, principijelnim, taktičko-tehničkim i metodološkim aspektima učenja.


1 Kama (jap.) – vrsta srpa koja se koristila za žetvu.
2 Nunchaky (jap.) – palice za trešenje žita.
3 Kunai (jap.) – alat za kopanje.
4 Toami (jap.) – ribarska mreža.
5 Sedište borilačke organizacije nalazi se u Tokiju (Japan), a osnovao je Soke Masaki Hacumi 1970. godine, koji je sa svojom titulom glavnog majstora nasledio 6 samurajskih i 3 nindža škole. Buđinkan (jap. bujinkan) u doslovnom prevodu znači: buđin - bog ratnika, a kan – hram, dok cela reč označava hram božanskog ratnika ili hram gde se nalazi živi bog ratnika.

Autor: Marović Ivan prof. fizičke kluture  Ninjutsu klub "Bujinkan RYOTO Dojo"

Pin It
2012-01-28
sreda, 03 mart 2010 13:05

1 komentar

  • Link komentara Dušan Vlahović subota, 03 novembar 2012 15:35 napisao/la Dušan Vlahović

    Одличан текст!
    Додао би само то да борилачки спортови, самим тим што су такмичарске дисциплине, захтевају од својих практичара учешће на такмичењима. Ово доводи до тога да вежбач има за циљ победу, т.ј. освајање медаље. У - До облицима, борилачки систем се доживљава као Пут изградње сопствене личности, кроз непрекидни рад на себи, на кроћењу егоа и побеђивању сујете. Идеја је да је сваки човек свет за себе и самим тим неупоредив са другим људским бићем. Док у спорту победа над противником развија сујету, у - До облицима идеја би била: ''Ако сам данас бољи него јуче, а сутра будем бољи него данас - то је напредак''. Нема поређења са другима, већ непрекидни рад на себи. Уравнотежење три аспекта личности (телесни, ментални и духовни), представља један од мањих циљева следбеника Пута, тако да они који одмакну на Путу, губе сваку жељу за доказивањем. Насупрот овога спортисти је циљ медаља, победа и његово бављење борилачком вештином окренуто је у том смеру. Непрекидно форсирање, такмичарски календар и динамика тренинга доводе до постепеног засићења спортисте и кад прође известан број година профи спортиста је принуђен да се повуче пред најездом млађих, спремнијих… Тај циклус се наставља. Уколико жели да остане у борилачком спорту којим се бавио, бивши спортиста наставља са инструкторским радом, суђењем и (или) улази у свет бизниса и маркетинга, али његово даље изучавање вештине је у већини случајева завршено. С друге стране у – До приступу нема старосних граница. Људи су на Путу до краја живота. Имамо велики број 90-годишњака који активно вежбају, углавном су то јако поштовани учитељи, мада се многи никада и не одлуче да подучавају. Човек постаје једно са Путем. То су људи снажне харизме, добродушни, очишћени од сујете, злобе… Људи који зраче добротом и духовном снагом… На ову тему може још много тога да се каже, али нека то остане за неку другу прилику…
    Још једна мала сугестија везана за поделу приступа борилачком систему. Уколико се одређеном систему приступи као вештини створеној за практичну употребу, на бојном пољу то је облик са суфиксом – ђуцу (jutsu), уколко се приступи као Путу, о чему сам горе писао, онда је то – до (do) облик, а уколико се приступи као борилачком спорту, онда говоримо о – ги (gi) облику. Иако је често усвојен облик са суфиксом – до за спортски облик (џудо, а не џуги) и мада је – ги синоним за спортски приступ и одећу која се користи за вежбање борилачких вештина (кимоно), ова подела је ипак постојећа.
    С поштовањем,
    Душан Влаховић

Ostavi komentar

Podrži i ti naš rad u stvaranju besplatnog sporta u Srbiji. Klikni na dugme Like Page

X Zatvori