Cena profesionalizma

(1 Glas)
Cena profesionalizma

U savremenim sportskim kretanjima, pitanja poput sledećeg su neizbežna: ako se zna da svaki, a posebno vrhunski sportista počinje karijeru najdalje u osmoj ili desetoj godini, kako se onda može govoriti o dobrovoljnosti sportskih aktivnosti? Nije li tu reč o onim preteranim željama roditelja da im dete uspe po svaku cenu (pa čak i po cenu deteta)? Ako jeste, a u najvećem broju slučajeva i jeste, onda se mora podsetiti na podatak da je za jedan vrhunski rezultat u sportu potrebno između 8 i 15 godina »intenzivnog fizičkog vežbanja« (čitaj intelektualnog i duševnog zapostavljanja).
Sportski lekari su došli do zaključka da je telo devojčica i dečaka u tim godinama »neverovatno plastično« pa se može oblikovati i »muštrati« gotovo bez otpora. Smatra se, štaviše, da su pubertetske godine, posebno kod devojčica, najbolje za postizanje vrhunskih rezultata u gimnastici ili plivanju na primer, pošto tada »bujaju sve žlezde« i sportski učinak je najveći.

Zato se događa da je sportista u 20 godini šampion ili krpa, a pri tome svi zaboravljaju da je samo jedan šampion a da većina prolazi u drugom smislu. Zaboravlja se, takođe, da i ti šampioni svoje lovorike nose kratko a zatim i sami padaju u zaborav fizički i psihički u lošijem stanju nego što su to bili oni koji nikad nisu ni dospeli na šampionska prestolja.

Mnoga svedočanstva su potresna, poput onog koje govori o Olgi Korbut, nekadašnjoj šampionki u gimnastici i »čudu od deteta«. Ona je, boraveći u jednom centru za trening, kradom dograbila šniclu namenjenu fudbalerima, sažvakala je i – povratila. Dojadili joj vitamini i jogurt, ali nije smela da prebaci onu svoju »idealnu« težinu od 40 kilograma. Prave traume doživljavala je isto tako i Nadija Komaneči. Na ovom mestu neću govoriti o veoma čestim sportskim povredama koje su mnoge pretvorile u invalide za ceo život. O veličini ovog problema govori i podatak da je ta problematika najvećim delom stvorila celu jednu novu granu medicine – sportsku medicinu. Na ovom mestu neću govoriti ni o nedozvoljenim i dozvoljenim hemijskim preparatima koji su većini vrhunskih sportista upropastili zdrav metabolizam u najboljim godinama života.

Sportski psiholozi danas tvrde da su sportisti, a posebno vrhunski ili oni koji teže da to postanu, uglavnom frustrirane ličnosti, preosetljive i usamljene. S obzirom na sve veće zahteve koji se pred budućeg šampiona postavljaju, postaje pomalo smešno kad se govori o dobrovoljnosti, slobodnom izboru, opredeljenima, zdravlju i najzad radosti koju sport donosi sportisti. Sportista danas je teški fizički radnik koji živi teže od fizičkog radnika. On ide na trening pod stresom, pod stresom je na njemu i njega pod stresom i napušta sa zebnjom i stresom očekujući takmičenje na kome treba da se dokaže i pokaže. Savremeni metodi treninga uče precizno vrhunske sportiste kako da se naviknu na ovaj stres i kako da sa njim žive »normalno« tako da su se oni na njega navikli kao na opijat i gotovo da više nisu sposobni da žive bez uzimanja redovnih količina stresa. Sve češće se u tom kontekstu pominje reč tortura. Treba samo zamisliti kako se oseća budući šampion u plivanju, na primer, kad i po dvadest kilometara dnevno, ujutru i uveče, gotovo automacki baca ruke gledajući ispod sebe u bazenu onu jednoličnu crtu na sredini staze. Treneri su se dosetili pa puštaju muziku verujući da će na taj način »odobrovoljiti« takmičare i možda buduće šampione. Niz poznatih američkih naučnika ukazuje na to da vrhunski sportista, u proseku, živi kraće od običnih ljudi. Navodi se čak – 7 i više godina kraće. Izvesna poredjenja, na primer, sa pilotima nadzvučnih aviona ili kosmonautima se mogu praviti, posebno kad se zna da je trening sportista i pilota gotovo identičan. Novosadski kardiolog dr. Svetislav Trifunović za Kongres kardiologa u Tokiju 1978. godine bio je pripremio istraživanje o infarktu kod sportista. Rezultati su gotovo poražavajući: od 152 slučaja infarkta kod mladih ljudi, izmedju 18 i 39 godina, koji su se bavili sportom, 14 srčanih udara su doživeli sportisti republičkog ili saveznog ranga, dakle, vrhunski sportisti.

Loš uticaj vrhunskog sporta posebno je upečatljiv i vidljiv na planu ličnog života sportiste. Vrhunski sportisti veoma teško mogu uklopiti uobičajene potrebe svakodnevnog privatnog života sa svakodnevnim napornim treninzima i neprestanim putovanjima. Oni čak i u vreme kad obični ljudi koriste godišnje odmore ovo vreme koriste za najraznovrsnije visinske i nizinske pripreme. Procentualno uzev teško zasnivaju porodice i veoma kratko uspevaju da održe porodični život u harmoniji. Nadmetački i borbeni karakter vrhunskog sporta rezultuje gotovo po pravilu kod devojaka njihovoj androgenizovanosti (muškobanjastosti) tako da bi se moglo reći da je vrhunski sport kod devojaka pravi rasadnik savremenih »amazonki«. Ovo, opet vodi do gotovo nepremostivih problema sa zdravim i konstruktivnim odnosom prema drugom polu. Kod muškaraca stvara preteranu ogrubelost i nabusitost karaktera, prekost u naravi, nadmenost, oholost i osionost u ponašanju. I jedni i drugi, dakle, svet gledaju i vide pojednostavljeno i osiromašeno samo kroz optiku borbe i nadmetanja, pobede i poraza a život počinju doživljavati kao jedno poprište beskrajnih bitki u kojima neprestano treba da jurišaju na nedostignuto i brane u strahu od pada ono postignuto. Život ovih mladih ljudi u emotivnom i intelektualnom smislu iz ovog razloga se veoma često pretvara ili u džunglu ili u pravi pakao!

Škola mačevanja "Sveti Đorđe"

www.macevanje.org

Pin It
2012-03-31
sreda, 03 mart 2010 13:05

Ostavi komentar

Podrži i ti naš rad u stvaranju besplatnog sporta u Srbiji. Klikni na dugme Like Page

X Zatvori