Back BesplatanSport.com

Savremeni sport i zdravlje: Ubitačne medalje

(1 Glas)
Savremeni sport i zdravlje: Ubitačne medalje


Intervju je rađen 2008 ali je tema i danas aktuelna, mi vam ga prenosimo u celosti.

Moderan sport sve više uzima svoj danak, od velikih odricanja i fizičkih napora, do sve češćih tragičnih slučajeva. O posledicama bavljenja sportom razgovarali smo sa dr Stevanom Bukovićem, koji je bio lekar vaterpolo reprezentacije Jugoslavije, šef medicinskog tima olimpijske reprezentacije 1996. godine u Atlanti i član Olimpijskog komiteta duže od 12 godina. Kao fizijatar i reumatolog lečio je sportiste od početka svoje karijere.

B&F: Šta su vrhunski sportisti spremni da urade za ostvarivanje dobrog rezultata i koje su posledice takvog ponašanja?

Stevan Buković: Poznata je stvar da su sportisti do tridesete godine zdraviji, a da nakon toga imaju više zdravstvenih problema u odnosu na prosečnu populaciju, jer  vrhunski sportisti tokom procesa treninga i utakmica ulažu veliki napor i više se troše. Naravno, briga o sopstvenom zdravlju je individualna i to važi i za sportiste: ima pojedinaca koji o njemu izrazito vode računa, ali i neodgovornih. Do sportskih povreda koje presudno utiču na karijeru dolazi uglavnom zbog podcenjivanja neke naizgled bezazlene povrede.

B&F: Šta je danas drugačije u profesionalnom sportu u odnosu na vreme od pre trideset godina?

S. Buković: Mora se istaći da sportisti kod nas nikada nisu bili kvalitetno medicinski zaštićeni. Ni u jednom sportu ili klubu nije se o tome mnogo vodilo računa. Znam više situacija kada je neki igrač bio povređen, pa je zbog nedostatka uslova ili truda ostao onesposobljen pred neku značajnu utakmicu. Ili bude tretiran preko noći, pošto se nije na vreme reagovalo.

Kod nas postoji preko stotinu različitih sportskih saveza i svaki funkcioniše prema pravilima određene međunarodne organizacije kojoj pripada. U svakoj zemlji se moraju uzeti u obzir različite vrste treninga i opterećenja, raspored takmičenja i usvojena međunarodna i nacionalna pravila. Na primer, profesionalni fudbalski timovi u Engleskoj imaju po tri zvanično zaposlena lekara. A negde nema ni jednog. Brazilski olimpijski komitet ima institut na kome 180 lekara radi samo sa nacionalnim selekcijama na njihovom lečenju, organizovanju, profilisanju i planiranju opterećenja treninga. 

B&F: Rekli ste da nakon završetka karijere sportista ima više zdravstvenih problema od prosečnog čoveka. Kako to može da prevaziđe?  

S. Buković: Bavljenje fizičkom aktivnošću se ne sme naglo prekinuti, već postepeno smanjivati. Na primer, vaterpolisti su tokom treninga pod ogromnim naporom jer je to jedan od najtežih sportova. Oni jedu velike količine hrane i u stanju su da za 15 dana dobiju 15 kila ukoliko odsustvuju sa treninga. Takođe, mnogi sportisti veruju i u svakakve rituale konzumiranje hrane i pića, što je veoma slično dopingu.

B&F: Kad smo već kod dopinga, kakve su mogućnosti modernih tehnologija za njegovo suzbijanje?

S. Buković: Sve više se istražuje i tehnologija je sve naprednija. Sada postoje takve laboratorije i ispitivanja koja mogu do šest meseci unazad da otkriju ako je neko koristio nedozvoljene supstance. S druge strane, u mnogo čemu što se danas konzumira ima zabranjenih supstanci - najpoznatji primer su kapi za nos koje su dostupne svakome ali u sebi imaju sastojak koji je na listi za doping.
Uprkos tome, koliko god tehnologija napreduje, oni koji se dopinguju su uvek korak ispred. Postoje sportisti koji su u stanju da daju život za osvajanje zlatne medalje. Dopingom zalazimo iza naših rezervi – praktično raubujemo sopstveni organizam.
Nažalost, doping je postao neodvojiv od savremenog sporta.

B&F: Kad klupski lekar uoči povredu i preporuči lečenje, koliko se sportisti pridržavaju propisane terapije?

S. Buković: Tu ima raznih paradoksa. U krajnjoj liniji sportista odlučuje o sopstvenoj sudbini, ali on najčešće nije svestan svih posledica. Drugo, sportska motivacija za učešće u nekom velikom takmičenju je ogromna. Viđao sam sportiste koji su za tri dana prevazilazili ono što drugi nisu mogli za dva meseca, ali se kasnije ispoljilo koju su cenu zaista platili.

B&F: Činjenica je da se stalno postižu sve bolji rezultati, sa ili bez dopinga.Gde je onda realna granica ljudskih fizičkih mogućnosti?

S. Buković: Danas nasledne karakteristike određuju kojim ćemo se sportom baviti. Košarkaši, odbojkaši i plivači su svi sad dvometraši, skakači u vodu su niski zbog obrtnog momenta, crnci su eksplozivniji i imaju više mišićne mase od belaca...
Selekcija je toliko napredovala da proizilazi da neko ko je najbliži zdravstvenom proseku ne bi mogao da se bavi nijednim sportom. Bitna je i činjenica da se sa treningom ranije počinjalo sa 12-13 godina a danas već sa 6 godina starosti. Često se dešava da sportista na početku dvadesetih već ima 12 godina sportskog staža, koji se može nazvati i radnim.

B&F: To je posledica velike ambicije koja postoji kod roditelja. Da li veliki klubovi saopštavaju roditeljima način na koji treba usmeravati decu?

S. Buković: Ne treba biti u zabludi. Klubove pre svega interesuje rezultat, koji je merilo svega. Često sportistima upravljaju menadžeri, pa se dešava da umesto boljeg igrača nastupa onaj sa boljim menadžerom. Znam da zvuči crno, ali pre bi se moglo reći da je sport današnjice siv, sa pojedinačnim odstupajućim slučajevima. Za discipline koje su profesionalizovane u poslednjih nekoliko decenija, poput fudbala, teško da bi se više moglo reći da je reč o sportu. U suštini jeste igra sa loptom, ali toliko novca i velikih uloga je oko nje da sportski momenat gotovo više i ne postoji. Sport kao industrija je peta po obrtu novca u svetu. Čak i amaterski sport karakterišu sve veća odricanja i pojava dopinga.

B&F: Koliko je takvom stavu sportista doprineo odnos trenera i lekara prema njima?

S. Buković: Njihov uticaj je svakako od velikog značaja, mada ne postoji neko generalno pravilo. Treba razumeti da i treneri imaju sportsku i novčanu motivaciju. Međutim, ogroman je uticaj koji ima porodica. Kod onih porodica gde postoji generacijska tradicija profesionalnog bavljenja sportom, možete videti mlade ljude koji se osećaju primoranim da tu tradiciju nastave i zato su nezadovoljni. Postoji i druga mogućnost, kada dete samo bira bavljenje nekim sportom, zato što je iskreno zainteresovano.

B&F: Šta se onda desilo sa onim sloganima da je sport život i izvor zdravlja? Kako biste Vi, kao sportski lekar, preporučili ’’običnim’’ ljudima bavljenje fizičkom aktivnošću?

S. Buković: Reći ću vam jednu anegdotu. Kada su svojevremo pitali Čerčila, koji je bio pozamašnih dimenzija, uvek pušio tompuse i pio viski, kako je uspeo da doživi duboku starost, on je odgovorio: ’’Nikad se nisam bavio sportom.’’

Marko Miladinović,
Izvor: http://bif.rs

Pin It
-0001-11-30
sreda, 11 decembar 2013 08:40

Ostavi komentar

Podrži i ti naš rad u stvaranju besplatnog sporta u Srbiji. Klikni na dugme Like Page

X Zatvori